Preparati za zaradu

Proizvođači lekova sve više postaju žrtve sopstvene nezajažljivosti. Njihovu bezobzirnu trku za zaradom, kako još mnogo pre, tako i tokom pojave novog gripa, građani su kaznili nepoverenjem i, kad god mogu da biraju, okretanjem leđa. To je bio blagoslov za propisima mnogo manje sputanu industriju dijetetskih proizvoda, mineralnih voda i sličnih, tzv. pomoćnih lekovitih supstancija. Reč je o tome da farmaceutske kompanije moraju da ispune rigorozne uslove kako bi lek bio registrovan, a za proizvode koji se podvode pod skupni naziv dodaci hrani dovoljno je da se, bez čvrstih dokaza, pokaže da nisu škodljivi. Otuda sve veća ponuda agresivno reklamiranih preparata, od kojih oko dve trećine nikada nije naučno ispitano, a mnogi ispitani su ili nekorisni ili, čak, štetni.
Široko se zloupotrebljavaju i neki, kada se unose hranom, neophodni sastojci, poput vitamina i minerala. Medicina je pokazala da njihovo odsustvo vodi obolevanju, ali pouzdano se zna da izolovano davanje vitaminskih preparata, poput provitamina A, vitamina E i sl., osobama koje ne pate od tzv. hipovitaminoza direktno skraćuje život. Dokazano je i da inače korisni minerali, poput recimo kod nas popularnog selena, mogu da ugroze zdravlje ako se unose u vidu tableta, dražeja i sl. To je i razumljivo jer je ljudski (i ne samo ljudski) organizam fino usklađen mehanizam, te koncentrovane, a to obično znači i da mamutske doze bilo koje supstancije narušavaju delikatnu, milionima godina prilagođavanu ravnotežu u razmeni materija.
Ova saznanja su već doprla do mnogih obrazovanih laika, pa se propaganda usmerava na navodnu korist od multivitaminskih i multimineralnih preparata. Bilo pojedinačno bilo zbirno dati oni mogu da pomognu samo u slučajevima kada lekar proceni da su potrebni, ali vodeće institucije u svetu su kategorične da ne sprečavaju pojavu najznačajnijih bolesti (infarkta srca i mozga, raka), niti produžavaju život. Opšti stav nepristrasnih eksperata je da su oni nepotrebni odraslim osobama koje se raznovrsno hrane.
To je savršeno jasno i svakom trezvenom seoskom domaćinu, svesnom proste istine da ono što nije prirodno, retko može da bude korisno, ali će često i on sam, pod uticajem reklame, o tome besediti ispijajući mineralnu vodu, čak i ako mu je idealna izvorska voda nadomak kuće. Malo ko će se zapitati da li mu je potreban dodatni natrijum, koji skoro sve mineralne vode imaju u znatnoj koncentraciji, mada građani svih zemalja u kojima su obavljana takva ispitivanja (nama su, među njima, po navikama najbliži Poljaci) kuhinjskom solju unose nekoliko desetina puta više natrijuma nego što su im minimalne potrebe. Naravno, za čoveka čija se dnevna doza belog vina meri litrama dobro je da svoje piće meša sa kiselom vodom, ali je tu reč o posebnoj vrsti vaganja štete i koristi.
Radi pridobijanja mušterija po pravilu se koriste gromopucatelni argumenti, a naročito se ističu antioksidantna svojstva novih preparata, kao navodno efikasnih sredstava za „neutralisanje slobodnih radikala”. Čak i na ljude kojima je bliska hemija, to ostavlja utisak, mada znaju da po tom, tzv. oksidoredukcionom potencijalu prednost treba dati za tkiva najrazornijim jedinjenjima poput salcgajsa i negašenog kreča. Sredstva koja se nude u prodaji daleko su od tako dramatičnih efekata, ali su obično ili štetna na duži rok ili, u najboljem slučaju, njihova korist za ljude nikada nije naučno dokazana.
Tipičan primer je u poslednje vreme napadno reklamirani germanijum. Kada bi bio tačan bar deo onoga što nesavesni promotori tvrde, to bi bilo revolucionarno sredstvo koje bi učinilo da polovina zdravstvenih radnika ode na berzu rada i spas potraži u prekvalifikaciji. Istina je, međutim, da nijedan po zdravlje koristan efekat germanijuma nije objektivno i kvalifikovano dokumentovan, a lista štetnih dejstava je duga, raznovrsna i vrlo zabrinjavajuća.
Preparati sumnjivih dejstava ili neodgovarajućih i neopravdano proširenih indikacija za upotrebu koriste se u celom svetu, ali postoji jedna bitna razlika. U ozbiljno uređenim državama retko se desi da javnost svesno obmanjuju ljudi sa visokim akademskim zvanjima, a ukoliko se otkrije da to čine, slede drastične sankcije. U Srbiji i još nekim zemljama, ispred imena zagovornika „čudotvornih” sredstava često stoji impresivna lista zvučnih skraćenica (prof., prim., dr sc., mr ph. itd.). Da li za kažnjavanje baš svakog odstupanja od elementarnih profesionalnih i ljudskih moralnih normi treba čekati kraj tranzicije?
Zoran Radovanović,
profesor univerziteta