Повратак блискоисточном преговарачком столу

Од нашег дописника

Каиро, 30. августа – Другог септембра, после двадесет месеци чекања, Израел и Палестинци наћи ће се, још једном, на стартној позицији преговарачке стазе, чији циљ би требало да означи крај блискоисточне кризе која непрекидно траје више од шест деценија. Ако се до замагљеног циља у тој трци уопште стигне.
Већ после ових уводних, општих, напомена, надвија се први облак сумње. Израел и Палестинци? Не баш. Када кажемо Израел, мислимо пре свега на десничарског премијера Бенјамина Нетанијахуа, поред којег седи неколико екстремно десних министара, без чијих мањих партија нема опстанка за нестабилну владу. Када кажемо Палестинци, мислимо на Фатах и њеног лидера са Западне обале, председника Палестинске Аутономије Махмуда Абаса. Што се Газе, којом управља Хамас, тиче, углед и утицај Абаса су, благо речено, дубиозни.
Према томе, два водећа актера немају потпуно одрешене руке. То ће отежати посао. Ипак, постоји трачак наде. Изнудио га је амерички председник Барак Обама. Њему захваљујући, Нетанијаху и Абас поново ће разговарати директно, после многоструких, безуспешних посредовања Обаминог изасланика Џорџа Мичела. Америчка администрација држи стартни пиштољ, али задржава и улогу главног контролора и помагача за учеснике на мировној преговарачкој стази.
Арапи су, према ономе што изјављују и што се може у њиховим медијима пронаћи, задовољни и – скептични. Међутим, када овде кажемо Арапи, понајпре мислимо на земље које носе предзнак „умерене”. У првом реду, то важи за Египат и Јордан, две земље са блиским везама са Америком и једине у арапском свету које са Израелом имају мировни споразум. Али и Лига арапских земаља, која има 22 чланице, прихватила је палестинско-израелске директне преговоре, премда су неке то учиниле невољно.
Обама је дошао на власт са нереално великим очекивањима Арапа, у односу на могућности новог америчког председника, чије је порекло афричко и који је рођен као муслиман, са средњим именом Хусеин, да би тек као пунолетни младић постао католик. Надања у свемоћ Обаме су додатно охрабрена после његовог историјског говора на Каирском универзитету, јуна прошле године. Надахнуто је, у маниру сјајног говорника какав јесте, скицирао хоризонте на којима ће Запад и Арапи, муслимани и хришћани, имати боље, топлије односе и међусобно разумевање. Дочекан је и испраћен стојећим овацијама.
Сада су надања спласнула. Арапи су увидели да један човек, па макар то био и шеф Беле куће, не може сам да промени свет, колико год се трудио. У последњих годину и по дана, Израел није ни у чему нарочито много попустио, Обама није успео да га значајније омекша. Ако се изузме десетомесечни мораторијум на градњу јеврејских насеља, иако градња није била сасвим обустављена. У Америци је тешко бити лидер који врши снажан притисак на Израел. (/slika2)
Обама је зато успео да приволи Арапе да пошаљу Абаса за преговарачки сто. Абас и Арапи прво су тражили гаранције и постављали више услова да би директно разговарали са Нетанијахуом (границе из 1967. године, стриктна обустава зидања јеврејских насеља, источни Јерусалим да буде главни град будуће палестинске државе, рок за вођење преговора, како се они не би развлачили у недоглед). Абас одлази у Вашингтон, на прву рунду разговора, који ће, ипак, започети без иједног предуслова. То је био услов Нетанијахуа.
Доћи ће у Вашингтон, да би увећали свечани чин, и египатски председник Хосни Мубарак и јордански краљ Абдула. Водеће личности арапског света свесне су да је Обама, каква-таква, шанса за мир и да би било несмотрено и неодговорно пропустити је. Ако би се осврнули уназад, Палестинци би могли да зажале колико су прилика пропустили. У сваким преговорима добијали су мање од онога што им је нуђено прошли пут.
Начелно је усаглашено да ће се директни преговори водити годину дана, премда то није „зацементирано” и разговори ће се продужити, ако се дотле нешто суштински оствари. Уколико би се оквир за трајни мир договорио, за реализацију свих тачака било би остављено довољно времена, можда и целих десет година, кажу у Стејт департменту.
Прва степеница о коју би се могли саплести преговарачи испречиће се веома брзо. Наиме, 26. септембра истиче споменути мораторијум о насељима. Израелски премијер мораће да одлучи хоће ли га продужити. Ако прихвати, ризиковаће опстанак владе. Ако одбије, довешће у питање наставак преговора. Абас је упозорио да неће даље разговарати без продужетка мораторијума. Многи посматрачи верују да је Обама већ дао инструкције државној секретарки Хилари Клинтон да ради на изналажењу неког средњег, спасоносног, решења.
Л. М. Кумер