Није виц него тужна реалност

Бизнис не зна за границе, а вешти „ловци” на профит не пропуштају прилику. У Србији коју већ деценијама одликује посустала привреда и чија онемоћала производња никако да достигне ниво из осамдесетих година, постоји и бизнис који цвета. Приватни универзитети се множе као печурке после кише. Студенти жељни дипломе, пардон знања, хрле у те установе, али интересантно је да се углавном ради о разним облицима менаџмента. Никада мање производње, ни више оних који би да „менаџеришу“. У последње време су се намножили и правни факултети. Како то да, практично, нема приватних техничких факултета, а нарочито не оних на којима студирање обухвата скупа истраживања и лабораторијски рад? Одговор је у економској логици. Бизнисмени теже да што брже и једноставније остваре профит. Улагања су најмања у школовање разних сорти менаџера, па и правника. Ту је онда и добит највећа.
Понеки грађани, годинама „кљукани” идеолошком пропагандом да је све приватно идеално, а живећи у ери приватизације свега и свачега, верују да су приватни универзитети чак и бољи од оних тромих и окошталих државних, на којима „сирота деца“ тако лако губе године. Власници приватних факултета се убише од приче да је тајна успеха у малим групама, менторском раду и већој посвећености професора свом послу. Не звучи вероватно да они студенти Правног факултета Универзитета у Београду, који се са њега исписују, након што су се заглавили на 1. или 2. години студија, те уписују на приватне факултете, то чине јер је на њима настава боља. Не верујем ни да они који не положе пријемни испит на државном факултету потом блистају на приватном. Делује ми вероватније да је мотив за такве трансфере то што многи очекују да плаћањем школарине стичу гарантовано право на диплому. На неким приватним универзитетима, лакше је наћи студента који говори ,,свахили језик”, него онога који је завршио гимназију.
Приватни факултети се свакако разликују, неки су бољи, неки лошији, а неки правни факултети компромитују реч „право“, али све их одликује једна симптоматична чињеница, а то је да претежно „живе“ од школарине. Није лако имати објективан критеријум када знаш да своје муштерије, то јест „купце“ знања, обарањем демотивишеш да студирају. У неким државама су заиста најбољи факултети приватни, као, на пример, у САД. Али тамо приватне факултете не одржава у животу школарина, већ велике донације и некретнине које су им поклоњене.
У већини „старих“ европских држава, правни факултети, а нарочито они најугледнији, јесу државни. У Немачкој постоји само један такав факултет, који је солидан, али се ни његови студенти не могу надати државној служби. А какво је стање у вишеструко мањој Србији? Неки приватни универзитети чак оснивају своја одељења широм земље. Настава се држи у халама пропалих фабрика. Сваки градић код нас може бити универзитетски центар. Оно што је донедавно звучало као виц, сада је тужна реалност. Није то најгоре. Један приватни факултет је у последњих неколико година „одштанцовао“ више од стотину доктора наука.
Правном факултету Универзитета у Београду приватни правни факултети нису реална конкуренција, али дипломцима државних факултета могу приликом запошљавања конкуренција бити студенти неких приватних факултета, који су, ето, волшебно брзо дипломирали и стекли високе просечне оцене. Држава не сме забијати главу у песак, већ мора увести ред у овој области. Ништа није постигнуто акредитацијом, која се свела на пуку формалност и постала „смоквин лист“ за неке универзитете. Потребни су ефикасни механизми контроле квалитета високог школства. То је нарочито важно када се ради о правним факултетима. Судови, јавна тужилаштва и државна управа су стуб државе и није свеједно ко, како и где школује будуће правнике.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду