Nije vic nego tužna realnost

Biznis ne zna za granice, a vešti „lovci” na profit ne propuštaju priliku. U Srbiji koju već decenijama odlikuje posustala privreda i čija onemoćala proizvodnja nikako da dostigne nivo iz osamdesetih godina, postoji i biznis koji cveta. Privatni univerziteti se množe kao pečurke posle kiše. Studenti željni diplome, pardon znanja, hrle u te ustanove, ali interesantno je da se uglavnom radi o raznim oblicima menadžmenta. Nikada manje proizvodnje, ni više onih koji bi da „menadžerišu“. U poslednje vreme su se namnožili i pravni fakulteti. Kako to da, praktično, nema privatnih tehničkih fakulteta, a naročito ne onih na kojima studiranje obuhvata skupa istraživanja i laboratorijski rad? Odgovor je u ekonomskoj logici. Biznismeni teže da što brže i jednostavnije ostvare profit. Ulaganja su najmanja u školovanje raznih sorti menadžera, pa i pravnika. Tu je onda i dobit najveća.
Poneki građani, godinama „kljukani” ideološkom propagandom da je sve privatno idealno, a živeći u eri privatizacije svega i svačega, veruju da su privatni univerziteti čak i bolji od onih tromih i okoštalih državnih, na kojima „sirota deca“ tako lako gube godine. Vlasnici privatnih fakulteta se ubiše od priče da je tajna uspeha u malim grupama, mentorskom radu i većoj posvećenosti profesora svom poslu. Ne zvuči verovatno da oni studenti Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji se sa njega ispisuju, nakon što su se zaglavili na 1. ili 2. godini studija, te upisuju na privatne fakultete, to čine jer je na njima nastava bolja. Ne verujem ni da oni koji ne polože prijemni ispit na državnom fakultetu potom blistaju na privatnom. Deluje mi verovatnije da je motiv za takve transfere to što mnogi očekuju da plaćanjem školarine stiču garantovano pravo na diplomu. Na nekim privatnim univerzitetima, lakše je naći studenta koji govori ,,svahili jezik”, nego onoga koji je završio gimnaziju.
Privatni fakulteti se svakako razlikuju, neki su bolji, neki lošiji, a neki pravni fakulteti kompromituju reč „pravo“, ali sve ih odlikuje jedna simptomatična činjenica, a to je da pretežno „žive“ od školarine. Nije lako imati objektivan kriterijum kada znaš da svoje mušterije, to jest „kupce“ znanja, obaranjem demotivišeš da studiraju. U nekim državama su zaista najbolji fakulteti privatni, kao, na primer, u SAD. Ali tamo privatne fakultete ne održava u životu školarina, već velike donacije i nekretnine koje su im poklonjene.
U većini „starih“ evropskih država, pravni fakulteti, a naročito oni najugledniji, jesu državni. U Nemačkoj postoji samo jedan takav fakultet, koji je solidan, ali se ni njegovi studenti ne mogu nadati državnoj službi. A kakvo je stanje u višestruko manjoj Srbiji? Neki privatni univerziteti čak osnivaju svoja odeljenja širom zemlje. Nastava se drži u halama propalih fabrika. Svaki gradić kod nas može biti univerzitetski centar. Ono što je donedavno zvučalo kao vic, sada je tužna realnost. Nije to najgore. Jedan privatni fakultet je u poslednjih nekoliko godina „odštancovao“ više od stotinu doktora nauka.
Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu privatni pravni fakulteti nisu realna konkurencija, ali diplomcima državnih fakulteta mogu prilikom zapošljavanja konkurencija biti studenti nekih privatnih fakulteta, koji su, eto, volšebno brzo diplomirali i stekli visoke prosečne ocene. Država ne sme zabijati glavu u pesak, već mora uvesti red u ovoj oblasti. Ništa nije postignuto akreditacijom, koja se svela na puku formalnost i postala „smokvin list“ za neke univerzitete. Potrebni su efikasni mehanizmi kontrole kvaliteta visokog školstva. To je naročito važno kada se radi o pravnim fakultetima. Sudovi, javna tužilaštva i državna uprava su stub države i nije svejedno ko, kako i gde školuje buduće pravnike.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu