Репризе ратова

Сваки оружани сукоб донекле личи на неки ранији, па зато и процена "да либанска и косметска ратна криза немају никаквих додирних тачака" није тачна.
Јер, у оба случаја САД су биле главни стратег збивања. Наизглед, учешће Америке се доста разликовало по томе што је у косметској кризи она директно учествовала у бомбардерској акцији, а у либанској кризи њеног тако отвореног учешћа није било. Међутим, анализом свих догађања у вези с либанском кризом лако је уочити да је понашање израелске војске било засновано на бомбардерским акцијама НАТО 1999. године против СРЈ. Наиме, софистицираним "мамут бомбама", према сведочењу некадашњег јужноафричког министара за водне токове и шумско богатство Кадера Алмаза, гађани су чворишта подземне питке воде у сливу Белог Дрима на Косову и више локација у Србији (зграда ССНО, кинеска амбасада, неколико подземних војних објеката). Истим бомбама гађани су и циљеви у Либану, посебно бункери Хезболаха. На основу ових чињеница лако је закључити да су потврде о слању ових бомби из САД преко енглеских војних аеродрома биле аутентичне. Јасно је и да је бомбардовање оваквих циљева тестирано у агресији на СРЈ 1999. године, а ратом у Либану обављено је увежбавање за евентуална дејства у Ирану. Нуклеарна постројења у Ирану се, наиме, налазе на сличним дубинама на којима и подземна чворишта питке воде на Космету.

Главно обележје војних операција у СРЈ и Либану била је колатерална штета: мртви цивили, срушени мостови, разорени тунели, оштећени путеви, као и реке избеглица. Одмах по отпочињању ратних дејстава и на Космету и у Либану, створене су, наиме, беспрегледне колоне избеглица проузрокујући у оба случаја хуманитарну катастрофу. Авио дејства на Либан имала су карактеристику тактике "спржене земље" која је личила на Хирошиму и Дрезден на крају Другог светског рата. Међутим, ову тактику НАТО је на Космету примењивао бомбардујући положаје регуларних јединица ВЈ, као што су то чинили и израелски авиони нападајући положаје Хезболаха, али и јужне градске четврти Бејрута.

Хумани карактер као циљ акције на Космету и Либану, у првом случају заштита Албанаца, у другом спасавање отетих војника, представља праксу увођења "хуманитарних ратова" за чије отпочињање нису потребне никакве одлуке УН или било чија друга међународна сагласност. Косметским и либанским ратом мир је дефинитивно постао заточеник рата. Да се до мира долази ратом показују, нажалост, коалиционе интервенције у Авганистану и Ираку, које су политичка средства подредила бомбама.

Такође треба истаћи да су САД од почетка либанске кризе, према писању "Вашингтон поста" заговарале улазак у тампон зону на граници са Либаном снага "способних за одлучне и ефикасне акције", што се може довести у везу с већ виђеним сценаријем, када снаге НАТО улазе на Космет с тешким наоружањем да би успоставиле и одржале мир.

У обе ратне кризе САД су показале да могу да контролишу сукобе релативно малог интензитета – у СРЈ три месеца, а у Либану месец дана и то увек у планираним оквирима. Дејства од три месеца, у случају СРЈ, била су довољна да Америка покаже свету ко контролише ситуацију, а према писању Симона Херша, у "Њујоркеру", месец дана трајања борбених операција у Либану било је договорено између Тел Авива и Вашингтона. Израел је, наводно, обећао Вашингтону да ће одбацити Хезболах са границе према Либану за тридесет дана и у неку руку је у томе и успео.

Евидентна сличност између Космета и Либана огледа се и у циљевима Вашингтона да кооперативнију страну доведе у бољи положај у односу на онај који је постојао пре сукоба. На Космету кооперативна страна били су косметски Албанци које је требало довести у независну позицију у односу на југословенске власти, а у случају Либана то је либанска армија која је требало да заузме стратешки важну позицију према Израелу, коју је до тада држао Хезболах.

У оба случаја до заустављања сукоба дошло је на основу изнуђеног међународног договора, који је креирала Америка.

Још једна сличност између Космета и Либана мора се поменути, а то је да у оба случаја НАТО и израелска армија нису претрпели званичну међународну осуду због погибија цивила, материјалне штете и еколошке трагедије начињене двема сувереним државама.

Када су у питању међународне невладине организације, у оба случаја, и косметском и либанском, оне су реаговале преспоро и неодлучно, тако да је поново потврђено да оне само статирају.

На крају треба истаћи и то да је најозбиљнија сличност између Космета и Либана садржана у опасности да се поводом обе ситуације  запали ватра регионалног, ширег сукоба са више учесника. У случају Космета такав сукоб могу да изазову Албанци са Космета и Албанци из Албаније, ако крену у реализацију "пројекта" велике Албаније, а у Либану искру регионалног сукоба запалио би улазак Сирије и Ирана у рат, или пак напад на Иран од стране Израела или САД.