Крхка здања у ваздуху
Специјално за Политику
Последње недеље у августу отворена је у Венецији 12. међународна изложба архитектуре и трајаће до 21. новембра. Чувена јапанска архитекткиња Казуо Сеђима (са партнером у архитектонском студију SANAA Рујем Ничизавом добитница Прицкерове награде за 2010) прва је жена на челу ове угледне архитектонске манифестације.
Сеђима и Ничизава су 2000. били кустоси јапанског павиљона, а за Музеј савремене уметности 21. века у Каназави добили су Златног лава „за најзначајнији пројекат” на 9. међународној изложби архитектуре Венецијанског бијенала 2004. Њихови пројекти носе епитет најиновативнијих, па су по томе познати и Нови музеј савремене уметности у Њујорку, Серпентин павиљон у Лондону, зграда Кристијан Диор у Токију, као и Едукативни центар Ролекс у Лозани о којем је Вим Вендерс снимио надасве поетичну дванаестоминутну архитектонску верзију НебанадБерлином у 3Д техници. Пројекције филма су у Арсеналу, у склопу Сеџимине селекције, али Вендерс није био у конкуренцији за награде.
Паоло Барата, председник венецијанског бијенала, упоређујући прошлу и ову изложбу написао је: Ако је, 2008, поставка Арона Бетског окарактерисана као радосни песимизам, онда се са Казуо Сеђимом враћамо узвишеној вери у архитектуру. Образлажући овогодишњи мото изложбе: Људи се (су)срећу у архитектури (People meet in architecture), Казуо Сеђима је од учесника тражила да поново промисле потенцијале архитектуре у савременом друштву: Овај век донео је многе промене. Људи, културе и економије никад нису билитако повезаникао данас. Изложба архитектуре је изазован задатак јер изграђене зграде не могу бити изложене – макете, цртежи и други предмети морају заменити зграду. Као архитекта, осећам да је део обавезе наше професије коришћење простора као медија преко кога изражавамо наша осећања.
Сваком од 46 позваних учесника, од којих су неки веома познати а неки дебитанти, препустила је улогу кустоса и позвала их да истражују, испитују границе и размишљају о људима који се (су)срећу у архитектури. Исто то је очекивала и од селектора националних павиљона.
У павиљону Србије реализован је пројекат Клацкалиште уметничке групе Шкарт, изабран на јавном конкурсу. Одлично се уклопио у задату тему. Инспирисани стиховима Васка Попе (Рече ми ономад моја жена/За коју бих учинио све, све/Е, да ми је једно мало дрво/ Да свуд трчи за мном улицом), Шкартовци су у и испред павиљона поставили вишекраке клацкалице и донели мобилне биљке (мобиљке), креирајући тако амбијент који тражи од посетиоца да буде активан, да провоза мобиљку или испроба клацкалицу (за то већ мора имати или наћи Другог, Трећег и тако редом). Вишезначност овог пројекта може се упоредити са причом о Гуливеру која се у детињству чита као бајка, док одрастао човек у њој ишчитава нешто сасвим друго. У павиљону Србије можете се дакле весело клацкати и шетати биљке, али док то радите морате стално пазити на Другог; да га не повредите вукући неко стабло за собом, или док настојите да будете у равнотежи са онима који с вама деле клацкалицу. У ствари, не смете бити егоистични. Клацкалиште је високо рангирано на многим листама најзанимљивијих пројеката. Загребачки Јутарњи лист уврстио га је у десет најбољих грађевина у Венецији.
С нестрпљењем се очекивало упловљавање хрватског павиљона-брода у венецијанску луку. Баржа од челичних шипки нажалост није издржала пловидбу. У Арсеналу су, ако је за утеху, приказане све фазе њеног настајања.
Златни лав за најбољи павиљон отишао је у руке дебитантима, Краљевини Бахреин, који су одушевили жири својом луцидном самоанализом односа нације према брзим променама на обали и третирањем мора као једне од форми јавног простора.
Златног лава за најбољи пројекат у Сеђиминој селекцији добио је јапански архитекта Јуњи Ишигами за фрагилну инсталацију у Арсеналу: Архитектура у ваздуху – студија за замак на обали, који испитује границе видљивог, материјалног, тананог... архитектуре саме. Сребрног лава за перспективног младог уметника добили су OFFICE Керстен Герс Давид ван Северен + Бас Принсен (Белгија и Холандија).
Златног лава за животно дело добио је холандски архитекта Рем Колхас – онај који воли да плива у јавном базену у сваком новом граду, чија је зграда ТВ станице у Пекингу постала чувена много пре но што је завршена, који је 2003. одржао предавање на београдском Архитектонском факултету. Његову књигу S,M,L,XL многи сматрају скоро Библијом архитектуре, јер све је у размери.
Први пут је, на предлог Казуо Сеђиме, додељен и ин мемориам Златни лав. Јапанском архитекти Казуу Шинохари.
Моји фаворити били су белгијски и холандски павиљони. У првом су, у маниру америчке лирске апстракције, постављени делови зграде или елементи ентеријера похабани дуготрајном употребом. Поставка у холандском павиљону бави се слабо коришћеним просторима у јавним објектима и могућностима њиховог алтернативног коришћења. Одличан пример је сам павиљон у Ђардинима. Изграђен је 1954. и користи се само у време Бијенала (као и сви остали павиљони у Ђардинима), а то је 3,5 месеца годишње. У осталом делу године павиљон се не користи, што значи да је ван употребе више од 39 година. У Холандији је на хиљаде таквих јавних зграда. Колико их је тек у Србији.
Овогодишња поставка у Арсеналу и Ђардинима је прозрачна, понекад једва видљива, крхка, сва у испитивању граница. Некад је само музика, често духовита, понегде забавна, никако површна. Много је пратећих изложби и паралелних програма, разговора, дискусија, едукативних програма.
Сеђимин концепт неће се свидети онима који желе чврсту, снажну, мачо изложбу архитектуре. Овде је све источњачки неухватљиво, једноставно и компликовано у исти мах, јасно а опет замагљено, никако сентиментално.
Снежана Ристић
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
