Krhka zdanja u vazduhu

Specijalno za Politiku

Po­sled­nje ne­de­lje u av­gu­stu otvo­re­na je u Ve­ne­ci­ji 12. me­đu­na­rod­na iz­lo­žba ar­hi­tek­tu­re i tra­ja­će do 21. no­vem­bra. Ču­ve­na ja­pan­ska ar­hi­tek­tki­nja Ka­zuo Se­đi­ma (sa part­ne­rom u ar­hi­tek­ton­skom stu­di­ju SA­NAA Ru­jem Ni­či­za­vom do­bit­ni­ca Pric­ke­ro­ve na­gra­de za 2010) pr­va je že­na na če­lu ove ugled­ne ar­hi­tek­ton­ske ma­ni­fe­sta­ci­je.

Se­đi­ma i Ni­či­za­va su 2000. bi­li ku­sto­si ja­pan­skog pa­vi­ljo­na, a za Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti 21. ve­ka u Ka­na­za­vi do­bi­li su Zlat­nog la­va „za naj­zna­čaj­ni­ji pro­je­kat” na 9. me­đu­na­rod­noj iz­lo­žbi ar­hi­tek­tu­re Ve­ne­ci­jan­skog bi­je­na­la 2004. Nji­ho­vi pro­jek­ti no­se epi­tet na­ji­no­va­tiv­ni­jih, pa su po to­me po­zna­ti i No­vi mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti u Nju­jor­ku, Ser­pen­tin pa­vi­ljon u Lon­do­nu, zgra­da Kri­sti­jan Di­or u To­ki­ju, kao i Edu­ka­tiv­ni cen­tar Ro­leks u Lo­za­ni o ko­jem je Vim Ven­ders sni­mio na­da­sve po­e­tič­nu dva­na­e­sto­mi­nut­nu ar­hi­tek­ton­sku ver­zi­ju Ne­ba­nad­Ber­li­nom u 3D teh­ni­ci. Pro­jek­ci­je fil­ma su u Ar­se­na­lu, u sklo­pu Se­dži­mi­ne se­lek­ci­je, ali Ven­ders ni­je bio u kon­ku­ren­ci­ji za na­gra­de.

Pa­o­lo Ba­ra­ta, pred­sed­nik ve­ne­ci­jan­skog bi­je­na­la, upo­re­đu­ju­ći pro­šlu i ovu iz­lo­žbu na­pi­sao je: Ako je, 2008, po­stav­ka Aro­na Bet­skog oka­rak­te­ri­sa­na kao ra­do­sni pe­si­mi­zam, on­da se sa Ka­zuo Se­đi­mom vra­ća­mo uz­vi­še­noj ve­ri u ar­hi­tek­tu­ru. Obra­zla­žu­ći ovo­go­di­šnji mo­to iz­lo­žbe: Lju­di se (su)sre­ću u ar­hi­tek­tu­ri (Pe­o­ple me­et in ar­chi­tec­tu­re), Ka­zuo Se­đi­ma je od uče­sni­ka tra­ži­la da po­no­vo pro­mi­sle po­ten­ci­ja­le ar­hi­tek­tu­re u sa­vre­me­nom dru­štvu: Ovaj vek do­neo je mno­ge pro­me­ne. Lju­di, kul­tu­re i eko­no­mi­je ni­kad ni­su bi­lita­ko po­ve­za­nikao da­nas. Iz­lo­žba ar­hi­tek­tu­re je iza­zo­van za­da­tak jer iz­gra­đe­ne zgra­de ne mo­gu bi­ti iz­lo­že­ne – ma­ke­te, cr­te­ži i dru­gi pred­me­ti mo­ra­ju za­me­ni­ti zgra­du. Kao ar­hi­tek­ta, ose­ćam da je deo oba­ve­ze na­še pro­fe­si­je ko­ri­šće­nje pro­sto­ra kao me­di­ja pre­ko ko­ga iz­ra­ža­va­mo na­ša ose­ća­nja.

Sva­kom od 46 po­zva­nih uče­sni­ka, od ko­jih su ne­ki ve­o­ma po­zna­ti a ne­ki de­bi­tan­ti, pre­pu­sti­la je ulo­gu ku­sto­sa i po­zva­la ih da is­tra­žu­ju, is­pi­tu­ju gra­ni­ce i raz­mi­šlja­ju o lju­di­ma ko­ji se (su)sre­ću u ar­hi­tek­tu­ri. Isto to je oče­ki­va­la i od se­lek­to­ra na­ci­o­nal­nih pa­vi­ljo­na.

U pa­vi­ljo­nu Sr­bi­je re­a­li­zo­van je pro­je­kat Klac­ka­li­šte umet­nič­ke gru­pe Škart, iza­bran na jav­nom kon­kur­su. Od­lič­no se uklo­pio u za­da­tu te­mu. In­spi­ri­sa­ni sti­ho­vi­ma Vas­ka Po­pe (Re­če mi ono­mad mo­ja že­na/Za ko­ju bih uči­nio sve, sve/E, da mi je jed­no ma­lo dr­vo/ Da svud tr­či za mnom uli­com), Škar­tov­ci su u i is­pred pa­vi­ljo­na po­sta­vi­li vi­še­kra­ke klac­ka­li­ce i do­ne­li mo­bil­ne bilj­ke (mo­bilj­ke), kre­i­ra­ju­ći ta­ko am­bi­jent ko­ji tra­ži od po­se­ti­o­ca da bu­de ak­ti­van, da pro­vo­za mo­bilj­ku ili is­pro­ba klac­ka­li­cu (za to već mo­ra ima­ti ili na­ći Dru­gog, Tre­ćeg i ta­ko re­dom). Vi­še­znač­nost ovog pro­jek­ta mo­že se upo­re­di­ti sa pri­čom o Gu­li­ve­ru ko­ja se u de­tinj­stvu či­ta kao baj­ka, dok od­ra­stao čo­vek u njoj iš­či­ta­va ne­što sa­svim dru­go. U pa­vi­ljo­nu Sr­bi­je mo­že­te se da­kle ve­se­lo klac­ka­ti i še­ta­ti bilj­ke, ali dok to ra­di­te mo­ra­te stal­no pa­zi­ti na Dru­gog; da ga ne po­vre­di­te vu­ku­ći ne­ko sta­blo za so­bom, ili dok na­sto­ji­te da bu­de­te u rav­no­te­ži sa oni­ma ko­ji s va­ma de­le klac­ka­li­cu. U stva­ri, ne sme­te bi­ti ego­i­stič­ni. Klac­ka­li­šte je vi­so­ko ran­gi­ra­no na mno­gim li­sta­ma naj­za­ni­mlji­vi­jih pro­je­ka­ta. Za­gre­bač­ki Ju­tar­nji list uvr­stio ga je u de­set naj­bo­ljih gra­đe­vi­na u Ve­ne­ci­ji.

S ne­str­plje­njem se oče­ki­va­lo uplo­vlja­va­nje hr­vat­skog pa­vi­ljo­na-bro­da u ve­ne­ci­jan­sku lu­ku. Bar­ža od če­lič­nih šip­ki na­ža­lost ni­je iz­dr­ža­la plo­vid­bu. U Ar­se­na­lu su, ako je za ute­hu, pri­ka­za­ne sve fa­ze nje­nog na­sta­ja­nja.

Zlat­ni lav za naj­bo­lji pa­vi­ljon oti­šao je u ru­ke de­bi­tan­ti­ma, Kra­lje­vi­ni Ba­hre­in, ko­ji su odu­še­vi­li ži­ri svo­jom lu­cid­nom sa­mo­a­na­li­zom od­no­sa na­ci­je pre­ma br­zim pro­me­na­ma na oba­li i tre­ti­ra­njem mo­ra kao jed­ne od for­mi jav­nog pro­sto­ra.

Zlat­nog la­va za naj­bo­lji pro­je­kat u Se­đi­mi­noj se­lek­ci­ji do­bio je ja­pan­ski ar­hi­tek­ta Ju­nji Iši­ga­mi za fra­gil­nu in­sta­la­ci­ju u Ar­se­na­lu: Ar­hi­tek­tu­ra u va­zdu­hu – stu­di­ja za za­mak na oba­li, ko­ji is­pi­tu­je gra­ni­ce vi­dlji­vog, ma­te­ri­jal­nog, ta­na­nog... ar­hi­tek­tu­re sa­me. Sre­br­nog la­va za per­spek­tiv­nog mla­dog umet­ni­ka do­bi­li su OF­FI­CE Ker­sten Gers Da­vid van Se­ve­ren + Bas Prin­sen (Bel­gi­ja i Ho­lan­di­ja).

Zlat­nog la­va za ži­vot­no de­lo do­bio je ho­land­ski ar­hi­tek­ta Rem Kol­has – onaj ko­ji vo­li da pli­va u jav­nom ba­ze­nu u sva­kom no­vom gra­du, či­ja je zgra­da TV sta­ni­ce u Pe­kin­gu po­sta­la ču­ve­na mno­go pre no što je za­vr­še­na, ko­ji je 2003. odr­žao pre­da­va­nje na be­o­grad­skom Ar­hi­tek­ton­skom fa­kul­te­tu. Nje­go­vu knji­gu S,M,L,XL mno­gi sma­tra­ju sko­ro Bi­bli­jom ar­hi­tek­tu­re, jer sve je u raz­me­ri. 

Pr­vi put je, na pred­log Ka­zuo Se­đi­me, do­de­ljen i in me­mo­ri­am Zlat­ni lav. Ja­pan­skom ar­hi­tek­ti Ka­zuu Ši­no­ha­ri.

Mo­ji fa­vo­ri­ti bi­li su bel­gij­ski i ho­land­ski pa­vi­ljo­ni. U pr­vom su, u ma­ni­ru ame­rič­ke lir­ske ap­strak­ci­je, po­sta­vlje­ni de­lo­vi zgra­de ili ele­men­ti en­te­ri­je­ra po­ha­ba­ni du­go­traj­nom upo­tre­bom. Po­stav­ka u ho­land­skom pa­vi­ljo­nu ba­vi se sla­bo ko­ri­šće­nim pro­sto­ri­ma u jav­nim objek­ti­ma i mo­guć­no­sti­ma nji­ho­vog al­ter­na­tiv­nog ko­ri­šće­nja. Od­li­čan pri­mer je sam pa­vi­ljon u Đar­di­ni­ma. Iz­gra­đen je 1954. i ko­ri­sti se sa­mo u vre­me Bi­je­na­la (kao i svi osta­li pa­vi­ljo­ni u Đar­di­ni­ma), a to je 3,5 me­se­ca go­di­šnje. U osta­lom de­lu go­di­ne pa­vi­ljon se ne ko­ri­sti, što zna­či da je van upo­tre­be vi­še od 39 go­di­na. U Ho­lan­di­ji je na hi­lja­de ta­kvih jav­nih zgra­da. Ko­li­ko ih je tek u Sr­bi­ji.

Ovo­go­di­šnja po­stav­ka u Ar­se­na­lu i Đar­di­ni­ma je pro­zrač­na, po­ne­kad je­dva vi­dlji­va, krh­ka, sva u is­pi­ti­va­nju gra­ni­ca. Ne­kad je sa­mo mu­zi­ka, če­sto du­ho­vi­ta, po­ne­gde za­bav­na, ni­ka­ko po­vr­šna. Mno­go je pra­te­ćih iz­lo­žbi i pa­ra­lel­nih pro­gra­ma, raz­go­vo­ra, di­sku­si­ja, edu­ka­tiv­nih pro­gra­ma.

Se­đi­min kon­cept ne­će se svi­de­ti oni­ma ko­ji že­le čvr­stu, sna­žnu, ma­čo iz­lo­žbu ar­hi­tek­tu­re. Ov­de je sve is­toč­njač­ki ne­u­hva­tlji­vo, jed­no­stav­no i kom­pli­ko­va­no u isti mah, ja­sno a opet za­ma­glje­no, ni­ka­ko sen­ti­men­tal­no.

Sne­ža­na Ri­stić