У далеком свету

Од нашег специјалног извештача

ВЕНЕЦИЈА – ЛИДО – Привлачне глумице, гламурозни свет неприкосновених модних царстава Њујорка и Париза, довољно комичних елемената и духовитих пасажа, идеалан ритам учинили су да се са лакоћом занемари чињеница да је филм "Ђаво носи Праду" Дејвида Френкела дозлабога симплификована прича изведена према школски утврђеним жанровским клишеима. Међутим, о томе уопште није потребно размишљати, већ се ваља препустити чистој забави у трајању од 110 минута.

Уживајући у перформансу Мерил Стрип у улози каприциозне тиранке, најмоћније жене у модном бизнису – Миранде Присли, уреднице часописа "Ранавеј", потпуно окрепљена синоћ је, са специјалне пројекције филма, изашла армија дневних фестивалских извештача, орна да преживи још један дан филмске тираније. "Ђаво носи Праду" је откупљен и за наше тржиште и од срца га препоручујемо у терапеутске сврхе.

Данашњи фестивалски дан у сваком случају припада Мерил Стрип која ће се поклонити публици на вечерашњој, званичној пројекцији филма у сали Гранде. "Зрнце славе" данас ће јој отети једино британски глумац, писац и редитељ Кенет Брана који је, у част 250-годишњице Волфганга Амадеуса Моцарта, екранизовао његову оперу "Чаробна фрула". Реч је о пројекту Фондације Питера Мура чији су челници за сценаристу и редитеља одабрали Брану којем се, за адаптацију либрета, прикључио Стивен Фрај, а за маестралну сценографију и фотографију и два носиоца номинације за Оскара – Тим Харви и Роџер Ленсер. Радња овог спектакуларног музичког филма, у Бранином виђењу, смештена је у праскозорје Првог светског рата и велике људске трагедије, а чаробна фрула је опет ту као симбол и светлост наде. У част Моцарта званична пројекција овог филма заказана је вечерас у раскошном венецијанском Театру ди Фениће.

Како се фестивал ближи крају, полако се слежу утисци о виђеним филмовима и увелико предвиђа ко би могао да се нађе међу добитницима "Златног лава" и других фестивалских одличја. На критичарским листама и даље воде Ален Рене са "Приватним страховима на јавним местима" и Стивен Фрирс са "Краљицом", али се сасвим добро држе и Цаи Минг Лианг са "Нећу да спавам сам", Махмат Салех Харун са "Сушним раздобљем" и Ђани Амелио са "Звездом које нема".

У филму "Нећу да спавам сам", култни тајвански редитељ Цаи Минг Лианг враћа се у родну Малезију, у Куала Лумпур 1999. године када је тадашњи премијер Махатир оптужио свог заменика Анвара за корупцију и содомију изазвавши политичку кризу. Као доказ Анваровог блуда, нацији је предочен исфлекани душек из његове спаваће собе и та сцена урезала се у памћење Малезијаца. И управо та колективна меморија послужила је Минг Лиангу за причу о страним радницима који у своје пребивалиште доносе претученог бескућника а један од њих са овим несрећником дели постељу и негујући га, развија посебно близак однос. Ако би тражили наследника Анг Лијевог хомосексуалног љубића "Планина Броукбек", онда би по тематици и спонтаности осећања, то могао да буде овај Цаи Минг Лиангов филм чија се радња вуче споро попут смога који у љубавним сценама прекрива Куала Лумпур. У визуелним досеткама Минг Лианг је недостижан и управо је то оно што његов нови филм издваја у сам врх овогодишње венецијанске понуде.

Афрички редитељ Махмат Салех Харун нуди мали, елегантни филм, готово без дијалога са веома снажном тематиком. "Сушно раздобље" је прича о последицама и жртвама четрдесетогодишњег грађанског рата у Чаду (међу њима је и редитељ који је и сам био тешко рањен). Зверства су престала, а крвници постали нормални и угледни људи. Убица дечака Н′ђамена сада је пекар, дечак се као шегрт запошљава код њега али је неспособан да га из освете убије. Јер, ратни злочинац сада је брижни газда, спреман да свог шегрта посини. Иако помало штур, филм вредан пажње.

Већ једном венецијански лауреат Ђани Амелио у свом новом филму "Звезда које нема" открива Кину. И за разлику од француског редитеља Беноа Жакоа који је у филму "Недодирљиви" немушто и бесмислено "откривао" Индију (чуди што је овај филм уопште увршћен у главни такмичарски програм), Амелио је понудио љупко, хумано дело о сусрету две цивилизације, различитих животних ставова унутар суровости моћног економског развоја, кроз романсу италијанског мајстора за тешке гвоздене инсталације и младе Кинескиње која је запослена као његов пратилац. Филм са добрим емотивним набојем, без западњачког моралисања или надмености.