Како отићи из хаоса

У Ираку се води битка за Багдад. Преко 12.000 америчких и ирачких војника налази се од понедељка на улицама Багдада да би покушали да зауставе невиђену ескалацију насиља. Скоро 2.100 је убијено у јулу у Багдаду. То је 68 мртвих дневно.

Већина је убијена у експлозији међуверског насиља између сунита и шиита. То насиље је скоро у потпуности бацило у други план нападе на коалиционе трупе у Ираку, које бележе драматичан пад губитака у овој години. Један од америчких команданата у Ираку, генерал Џон Абизаид, похвалио је најновију заједничку акцију за искорењивање насиља у Багдаду. Да акција даје резултате, хвали се и амерички амбасадор у Ираку Залмај Кхалилзад. По њему, ова "битка за Багдад" је од пресудног значаја за будућност Ирака и будућност целог региона.

Уколико се безбедност врати на багдадске улице, план премијера Нурија ал Маликија о националном помирењу од 24 тачке може се спровести у дело. Све оно, међутим, што се до сада дешавало у и око Багдада, није ишло наруку ни ал Маликију ни коалиционим снагама. Према недавно објављеним подацима истраживања јавног мњења, подршка за рат у Ираку у САД је најнижа од његовог почетка, марта 2003. године.

Због преко 2.530 погинулих америчких војника и већ поменутих скоро 70 мртвих дневно, само у Багдаду, америчка јавност све гласније тражи излазак своје војске из тог хаоса. Бушова администрација је, међутим, и даље одлучна да из Ирака не изађе док не "обави посао до краја". Један од најцењенијих америчких аналитичара спољнополитичких дешавања и бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински почетком јула је објавио свој план (читај план Демократске странке САД) за извлачење Америке из рата у Ираку. По његовом мишљењу Ирак би, уз сарадњу суседних држава и значајну улогу Ирана, остао јединствена држава, без страних трупа на својој територији. План се заснива искључиво на политичком договору. Он предвиђа да би у Ираку била вероватно клерикална влада, што Америци и не одговара у највећој мери, али би тиме регион добио на стабилности, а Америка би повратила свој утицај.

Међуверско насиље

С друге стране, бивши амерички амбасадор у Хрватској и аутор књиге о рату у Ираку Питер Галбрајт предлаже и предвиђа сценарио поделе Ирака на курдски, шиитски и сунитски део. У прилог његовој тврдњи је и ерупција међуверског насиља. Иако нико званично не помиње и не упоређује ситуацију у Ираку са оном у Босни деведесетих, чињеница је да због тог насиља око пола милиона људи интерно расељено. Шиити се селе из сунитских делова земље и обрнуто. Већина ирачке територије је на тај начин до сада подељена, а место где се те две заједнице још додирују и боре за животни простор јесте Багдад. Он због тога све више личи на причу о Сарајеву и борби Срба и босанских муслимана за превласт над тим градом.

Иако сукоби у Ираку имају све одлике грађанског рата, сви званичници упорно одбијају да превале ту реч преко уста и користе термин "међуверско насиље". Само декларисање тих сукоба грађанским ратом, значило би јавно признавање пораза америчке политике у Ираку, као и домаћих структура власти. Званичном Вашингтону то сигурно не би одговарало. Администрација Џорџа Буша је најавила да ће до краја године све области у Ираку бити предате ирачким снагама безбедности на управљање до краја ове године. То је 2. августа потврдио и ирачки председник Џалал Талабани. Он је најавио и да ће се до 2008. број америчких трупа драстично смањити, као и да ће се повући у војне базе унутар Ирака.

Талабани, међутим, не најављује и потпуно повлачење Американаца. До краја 2007. од садашњих 14 америчких бригада, у Ираку би требало да остане пет до шест, а Британци су најавили повлачење скоро 4.000 од 7.000 својих војника на југу Ирака. До марта следеће године Басра ће у потпуности бити у надлежности ирачких снага безбедности. Према проценама стручњака, за заустављање насиља у Ираку потребно је да САД тамо пошаљу око 500.000 својих војника на дуже време. Америка то није у могућности и због тога све више задатака и одговорности пребацује на локалне снаге.

Америци се жури

Испоставило се, међутим, да оне нису адекватне, нису борбено употребљиве и нису адекватно вођене. Иста ситуација је била и са многим ирачким министарствима. Због тога је, почетком августа, на посао враћено око 10.000 официра и државних службеника, бивших чланова Баас партије који знају те послове. Они су баш због те своје партијске припадности, после свргавања Садама Хусеина, добили отказе у тзв. процесу дебаасификације. Интересантно је да је на посао у Министарство информисања враћено 1.800 раније запослених.