Божја рука није, а чија је

Чувени теоријски физичар Стивен Хокинг (68) искључио је бога неколико дана уочи посете папе Бенедикта XVI Великој Британији. Очекује ли се узвратна одлука?

Космос је настао ни из чега, према законима физике, изричит је он у својој у најновијој књизи „Велики нацрт” (или у слободном преводу Велико стварање), која у четвртак излази пред читаоце широм света. (Другопотписани је познати физичар Лионард Млодинов.)

У Великом праску (Big Bang), пре 13,7 милијарди година, он се излио из сићушног језгра нулте величине, наспрам којег је зрнце песка необично крупно и необуздано разлио до запрепашћујућих размера. Постанак из ништавила одавно је пригрљен у научничком братству (Стандардни модел) и малтене се не доводи у сумњу.

Да ли је заувек склопљена „Књига постања”?

Минулих деценија је поменуто учење уверљиво поткрепљено бројним астрономским мерењима. Неизмерни бескрај свуда око нас (па и ми сами) потиче, дакле, из јединственог догађаја (сингуларност) – страхотног распрснућа непојамно згуснуте и бесконачно мајушне тачке, за коју је свака на овој страници – гуливеровске величине.

Застрашујућа експлозија је неизбежна на темељу физичких закона, као што је то свеопште привлачење (гравитација), наглашава Стивен Хокинг, који се од 1974. године, упркос крхком здрављу (одузет од младости, говори преко нарочитог рачунара-синтесајзера гласа), упиње да заувек венча два камена међаша савремене физике – општу теорију релативности Алберта Ајнштајна (дочарава космос у грандиозним размерама) и квантну теорију (која је материју испитала до милијардитог делића милионитог одсечка милиметра).

Космос је симфонија

Године 1984. Мајкл Грин и Џон Шварц изнели су први доказ да ново тумачење – названа теорија суперструна или теорија струна – може да објасни недокучиви понор сићушног после тзв. Планкове границе (милионити одрезак милијардитог делића сантиметра или 10^-33). Да бисте завирили иза, био би вам неопходан акцелератор велики као галаксија!

Наш космос, у суштини, има више димензија него што опажамо, густо уплетених у увијено ткање просторвремена. Највише присталица стекло је објашњење Едварда Витена, једног од највећих научних умова данашњице, који је 1995. све објединио у чувену М-теорију с 11 димензија (11 космоса), чијем заводљивом „сиренском зову” нису одолели ни Стивен Хокинг ни Лионард Млодинов.

Основни (елементарни) састојци космоса нису, према томе, тачкасте честице, већ незамисливо танке нити или танушна једнодимензионална влакна која трепере. А колике су те струне?

Дужина уобичајене приближно је једнака Планковој дужини – око сто милијарди милијарди пута (10²⁰) мања је од димензија језгра атома! Сам атом, да бисте стекли представу, износи десетомилионитинку милиметра. Када бисте га увећали до граница познатог космоса, он би једва досегао висину просечног дрвета! Струне изгледају тачкасте, чак и када се посматрају помоћу најмоћније опреме. Свака елементарна честица начињена је од једне струне, свака је једна струна. Разлике се, у суштини, испољавају у друкчијим одјецима једне основне; космос је музика нота које струне свирају. Саткан од безбројног мноштва таквих нити које титрају, он подсећа на бескрајну симфонију.

Ајнштајн и чарапе

Развезује ли то гордијевски чвор савремене физике?

Заговорници су уверени да ће помирити две владајуће теорије које су се судариле не могавши истовремено да обгрле и најграндиознији и најсићушнији свет, што је узалудно три деценије покушавао Алберт Ајнштајн. Донкихотовска потрага „оца релативности” за обједињеном теоријом окончала се разочаравајућим признањем: „Постао сам усамљени стари момак, познат углавном по томе што не носи чарапе, кога показују као чудака у посебним приликама”.

А у колико димензија ми, људи, постојимо? Сасвим је извесно: у четири (три просторне и једна временска). У преосталих седам (просторних) научници још нису справама продрли, иако су их разумом наслутили.

Али се с тим не мире жудећи да проникну у најзапретеније загонетке и најтемељнија сазнања, што то је – према ранијем исказу Стивена Хокинга – први корак ка спознаји „божјег ума”. Новинари су га брже-боље оптужили да се сада одрекао творца, призиваног у властитој књизи „Кратка повест времена”.

Сличну замерку упућивали су годинама Алберту Ајнштајну који је, напослетку, отписао: „Не верујем у персонификованог бога и то никада нисам порицао... Ако постоји нешто у мени што се може назвати религиозним, онда је то бесконачно дивљење према структури света... ”

Уводе ли нас струне у најдубље законе космоса, у саму бит чувеног Лајбницовог питања зашто постоји нешто уместо ничег?

„Сан науке је да све чињенице изведе из једног принципа”, рекао је својевремено теоријски физичар и Ајнштајнов пријатељ Филип Франк. Али је прослављени математичар Давид Хилберт још почетком 20. столећа упозорио: „Физика је исувише важна да би била остављена само физичарима”.

Станко Стојиљковић