СРБИЈА ДО КАБУЛА

Пре неколико дана један официр и неколико цивила нешто су премеравали на платоу испред бивше Савезне скупштине. Људи који су около пролазили били су скоро равнодушни не показујући интересовање зашто војска мери терен испред некадашњег здања СФРЈ. Да није реч о могућој војној паради? Таман посла, то би нам озбиљно замерили у иностранству и рекли: "Ето видите, Срби заиста звецкају оружјем".

Хоће ли тако бити окарактерисана и промоција питомаца Војне академије Војске Србије који ће кроз неколико дана бити произведени у први официрски чин управо ту, на платоу испред Скупштине бивше заједничке државе? На месту одакле је врховни командант, маршал Тито, пратио све наше војне параде, осим оне последње 1985. године. Хоће ли и садашњи врховни командант председник Србије Борис Тадић изрећи оно чувено: "Можете започети"? 

Видећемо, тек шефови протокола вероватно су ових дана најзапосленији људи у држави. Како обесити пиротски ћилим који треба да стоји поред председника Тадића приликом промоције нових официра војске Србије? Јер пиротски ћилим део је традиције војске на овим просторима. На какав га сталак ставити и на којој висини, где да буде окренут ћилим, а да то не буде сувише милитантно? Како ће ћилим да растумаче западни амбасадори? Као ново империјално буђење духа Српске војске која се можда и није одрекла неке нове Кумановске битке, ко зна када у будућности? Видећемо, ако нам дозволе да обесимо пиротски ћилим на промоцији официра онда значи да више војно и нисмо "опасни". Ако не дозволе, тим горе по ћилим...

Како смо споразум СОФА управо свечано потписали у Вашингтону требало би да нам то дозволе, јер као што рече помоћник министра одбране Србије, госпођа Снежана Самарџић-Марковић у интервјуу листу "Одбрана", војска је носилац традиционалних вредности у позитивном смислу те речи, она је "произвођач" безбедности, а намера јој је и да буде извозник безбедности. Или, како је то нешто раније речено у највишим војним круговима, наша војска требало би да буде "провајдер" безбедности.

Али докле ће нас из војних кругова засипати звучним терминима, од кризног менаџмента, безбедности као јавног добра, до извозника и провајдера, а сви беже да у том контексту уопште и спомену питање Космета? Нема већег безбедносног проблема ове земље од Космета. Потенцијалних 70.000 или 100.000 нових избеглица са простора јужне српске покрајине можда и нису тај кризни менаџмент, јавно добро? Или би и они евентуално могли да буду провајдери? Чега?

У већ споменутом интервјуу листу "Одбрана" госпођа Самарџић-Марковић као помоћник министра одбране Србије за политику одбране каже да не прихватамо све што нам се у вези с реформом војске каже из кругова НАТО-а.

"Постоји саветодавни елемент који дискретно препоручује у смислу: можда би вам било боље да учините ово или оно, овако или онако, и то је све. Ми то прихватамо или одбијемо, у зависности од конкретног случаја", рекла је госпођа Самарџић-Марковић.

Разговор са помоћницом нашег министра одбране редакција листа "Одбрана" пласирала је на 32. страницу, а интервју са америчким амбасадором у Београду, Мајклом Полтом, у истом броју је на осмој страници. Да ли је то та дискретна градација "саветодавног елемента" важности, или случајност, тек амерички амбасадор улогу војске Србије види у борби против тероризма, а "да би се брзо реаговало на терористичку претњу нису потребни тенкови и авиони". Као другу улогу војске амбасадор види у суочавању са природним катастрофама.

Истина, признато нам је да имамо добре лекаре, па ће наш санитет ускоро у Авганистан, у мисију подршке миру у тој земљи. Наши лекари и медицинско особље, наравно ако то одобри и Народна скупштина, биће у саставу норвешког контингента, у норвешким униформама са српским обележјима и чиновима.

Нема великих разлика у маскирној шеми борбених униформи разних армија, па ће се и српска војна обележја вероватно видети и на норвешкој униформи. Дакле, наши извозници безбедности треба да иду у земљу која је прави лавиринт племенских завера, гериле, банди, убистава, саботажа, правих и лажних побуњеника, у земљу растргнуту вечним етничким и племенским неповерењем, чији простор напросто "гута" стране војске и управљаче. И где председник традиционално  полаже заклетву поред авганистанског ћилима. Као наши официри. И ко је онда рекао: Србија до Кабула?

Много среће момци, требаће вам!