Десница планирала серију атентата

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Дан после хапшења седамнаесторице неонациста, припадника илегалне групације фламанских ултрадесничара "Крв–земља–част–оданост", белгијска јавност се налази у шоку.
Резултати и сазнања стечени после спектакуларне рације, спроведене у пет касарни белгијске армије и на осамнаест, како се каже "приватних локација", упућују на закључак да је у Белгији припремана серија атентата и диверзија, као увертира у дестабилизацију државе, као претеча завођења чврстог, десничарског поретка. У акцији, у којој је учествовало више од сто педесет полицајаца, припадника војних и обавештајних служби, пронађена је велика количина наоружања и муниције, експлозивних направа различите спецификације и – једна бомба прикривено монтирана у руксаку, слична експлозивним направама које су користили терористи у нападима на подземну железницу у Лондону.

Међу седамнаест екстремиста, осумњичених и ухапшених због припремања серије бомбашких напада, чак десеторо је регрутовано међу припадницима регуларне белгијске армије. Та чињеница побудила је сећања на масовна хапшења по окончању белгијске колонијалне епохе – припадници оружаних снага припремали су, под вођством неколицине високих официра, серију атентата и диверзија, не би ли се створили предуслови за рестаурацију империјалне политике.

Званична реакција која је уследила из војног врха у јучерашњим јутарњим сатима, само неколико часова по окончању специјалне рације, додатно је подгрејала црне претпоставке – упркос одлучном демантију, да не може бити речи о нацистичкој инфилтрацији ширих размера у армијске структуре. И министар одбране Андре Флахаут упозорио је да није време за паушалне осуде: "Сумња у поузданост армије не би смела да буја због неколико ’трулих воћкица’ (у духу језика: црне овце)."

Димензије завере

Упркос званичним разуверавањима, није отклоњена недоумица да ли је, уистину, била реч само о шачици "трулих воћкица", односно "црних оваца". Није помогло ни министарово саопштење да су свих десет припадника армије били нижи официри или обични војници.

У прошлих неколико деценија, белгијску армију су безмало редовно потресали скандали – говоркало се о организованим структурама веза између нацистичких и неонацистичких организација са једне, и припадника војске са друге стране. При том су, опет редовно, помињана имена налогодаваца, по правилу високих официра, који су сви заредом санкционисани далеко од очију јавности.

Уважавајући неславну традицију, поново се поставља питање ко су налогодавци ухапшених војника и подофицира. Признање неименованог предводника групе, које је, како тврди контраобавештајна служба, уследило одмах по хапшењу и, наравно спонтано, да је намеравао серијом бомбашких напада да дестабилизује јавно мнење, изазове армију да заведе ред и дисциплину "нове врсте", упућује, већ само по себи, на претпоставку о постојању виших командних структура у армији, које заступају сличне, радикалне ставове.

Посебно интересовање изазвале су наизглед наивне изјаве ухапшених, које су извори из окружења белгијских обавештајаца доставили представницима седме силе. Као доказ спремности војске и полиције у једној демократској држави, да прихвате десну опцију "у интересу националног спаса", цитиран је нагли успон популарности Хајдеровог полицијског синдиката АУВА, у Аустрији. Ниједан од испитаних, међутим, није могао да да ближа објашњења о екстремној десници у Аустрији, што се третира као индиција о, каже се, индоктринацији појма.

Прекогранична сарадња

Пажња безбедносних органа који спроводе акцију разоткривања, односно, како белгијски медији тврде, чишћења армијских формација, усредсређује се на гарнизоне у источној Фландрији, Лимбургу и Антверпену. Истовремено, међутим, интензивирана је сарадња са пријатељским службама у иностранству – отворено се сумња у интернационалну повезаност поменутих екстремиста са припадницима сличних организација, попут Националне алијансе у Холандији, и радикалних огранака немачких и француских ултрадесничара.

Антверпенски експерт за анализу развоја екстремне деснице, професор универзитета Кас Муде, отишао је корак даље: "Оно што би у најкраћем року морало да се установи јесте ширина покрета – да ли је, уистину, реч о фламанским екстремистима, дакле сепаратистима у неку руку, или је, ипак, реч о једној од панбелгијских организација, којима је успостављање десничарског поретка приоритетније од националног осећања? Успех шароликих, доскора непомирљивих националистичких струја у Белгији, могао би да подстакне шире, интернационалне акције оних који се још заклињу духовима прошлости."