Desnica planirala seriju atentata

ANALIZA VESTI
Dan posle hapšenja sedamnaestorice neonacista, pripadnika ilegalne grupacije flamanskih ultradesničara "Krv–zemlja–čast–odanost", belgijska javnost se nalazi u šoku.
Rezultati i saznanja stečeni posle spektakularne racije, sprovedene u pet kasarni belgijske armije i na osamnaest, kako se kaže "privatnih lokacija", upućuju na zaključak da je u Belgiji pripremana serija atentata i diverzija, kao uvertira u destabilizaciju države, kao preteča zavođenja čvrstog, desničarskog poretka. U akciji, u kojoj je učestvovalo više od sto pedeset policajaca, pripadnika vojnih i obaveštajnih službi, pronađena je velika količina naoružanja i municije, eksplozivnih naprava različite specifikacije i – jedna bomba prikriveno montirana u ruksaku, slična eksplozivnim napravama koje su koristili teroristi u napadima na podzemnu železnicu u Londonu.

Među sedamnaest ekstremista, osumnjičenih i uhapšenih zbog pripremanja serije bombaških napada, čak desetoro je regrutovano među pripadnicima regularne belgijske armije. Ta činjenica pobudila je sećanja na masovna hapšenja po okončanju belgijske kolonijalne epohe – pripadnici oružanih snaga pripremali su, pod vođstvom nekolicine visokih oficira, seriju atentata i diverzija, ne bi li se stvorili preduslovi za restauraciju imperijalne politike.

Zvanična reakcija koja je usledila iz vojnog vrha u jučerašnjim jutarnjim satima, samo nekoliko časova po okončanju specijalne racije, dodatno je podgrejala crne pretpostavke – uprkos odlučnom demantiju, da ne može biti reči o nacističkoj infiltraciji širih razmera u armijske strukture. I ministar odbrane Andre Flahaut upozorio je da nije vreme za paušalne osude: "Sumnja u pouzdanost armije ne bi smela da buja zbog nekoliko ’trulih voćkica’ (u duhu jezika: crne ovce)."

Dimenzije zavere

Uprkos zvaničnim razuveravanjima, nije otklonjena nedoumica da li je, uistinu, bila reč samo o šačici "trulih voćkica", odnosno "crnih ovaca". Nije pomoglo ni ministarovo saopštenje da su svih deset pripadnika armije bili niži oficiri ili obični vojnici.

U prošlih nekoliko decenija, belgijsku armiju su bezmalo redovno potresali skandali – govorkalo se o organizovanim strukturama veza između nacističkih i neonacističkih organizacija sa jedne, i pripadnika vojske sa druge strane. Pri tom su, opet redovno, pominjana imena nalogodavaca, po pravilu visokih oficira, koji su svi zaredom sankcionisani daleko od očiju javnosti.

Uvažavajući neslavnu tradiciju, ponovo se postavlja pitanje ko su nalogodavci uhapšenih vojnika i podoficira. Priznanje neimenovanog predvodnika grupe, koje je, kako tvrdi kontraobaveštajna služba, usledilo odmah po hapšenju i, naravno spontano, da je nameravao serijom bombaških napada da destabilizuje javno mnenje, izazove armiju da zavede red i disciplinu "nove vrste", upućuje, već samo po sebi, na pretpostavku o postojanju viših komandnih struktura u armiji, koje zastupaju slične, radikalne stavove.

Posebno interesovanje izazvale su naizgled naivne izjave uhapšenih, koje su izvori iz okruženja belgijskih obaveštajaca dostavili predstavnicima sedme sile. Kao dokaz spremnosti vojske i policije u jednoj demokratskoj državi, da prihvate desnu opciju "u interesu nacionalnog spasa", citiran je nagli uspon popularnosti Hajderovog policijskog sindikata AUVA, u Austriji. Nijedan od ispitanih, međutim, nije mogao da da bliža objašnjenja o ekstremnoj desnici u Austriji, što se tretira kao indicija o, kaže se, indoktrinaciji pojma.

Prekogranična saradnja

Pažnja bezbednosnih organa koji sprovode akciju razotkrivanja, odnosno, kako belgijski mediji tvrde, čišćenja armijskih formacija, usredsređuje se na garnizone u istočnoj Flandriji, Limburgu i Antverpenu. Istovremeno, međutim, intenzivirana je saradnja sa prijateljskim službama u inostranstvu – otvoreno se sumnja u internacionalnu povezanost pomenutih ekstremista sa pripadnicima sličnih organizacija, poput Nacionalne alijanse u Holandiji, i radikalnih ogranaka nemačkih i francuskih ultradesničara.

Antverpenski ekspert za analizu razvoja ekstremne desnice, profesor univerziteta Kas Mude, otišao je korak dalje: "Ono što bi u najkraćem roku moralo da se ustanovi jeste širina pokreta – da li je, uistinu, reč o flamanskim ekstremistima, dakle separatistima u neku ruku, ili je, ipak, reč o jednoj od panbelgijskih organizacija, kojima je uspostavljanje desničarskog poretka prioritetnije od nacionalnog osećanja? Uspeh šarolikih, doskora nepomirljivih nacionalističkih struja u Belgiji, mogao bi da podstakne šire, internacionalne akcije onih koji se još zaklinju duhovima prošlosti."