Кеса посвећена радницама из Максија

Упркос потврђеној интернационалној репутацији, београдска уметница Милица Томић први пут излаже самостално после 22 године (изузимајући представљање једног рада у Културном центру Београда) у београдском Салону Музеја савремене уметности. Изложба носи назив „Сигурност у путу” према истоименом раду, односно изјави Есме Чикарић, студенткиње психологије и педагогије, у филму који је део изложбе. На изложби у Салону МСУ Милица Томић, поред овог, представила је и радове „Једнога дана уместо ноћи блеснуће светло из митраљеза, кад друкче светлост не може доћи” (из поеме Оскара Давича)...” у форми фотографије и видеа, „Четири лица Омарске” и „Југославија”.

Галеријски простор замишљен је не само као излагачки, већ и као простор продукције радова и подразумева комплексност односа на основу којих настаје једно уметничко дело као „заједничко добро”.

Последње две деценије Ваше име најчешће одјекује из правца европске уметничке сцене и повремених домаћих групних изложби. У ком смислу је за Вас ово самостално представљање важно. Или, како се осећате?

Изложба у Галерији МСУБ је пре свега антисамостална изложба, пошто у продукцији радова, ауторству и догађајима на мојој изложби учествује много људи. У настанку једног уметничког рада увек учествује велика мрежа људи, али због природе система у коме живимо, што подразумева и овај наш, уметнички систем, читава продукциона мрежа остаје невидљива, а уметник који потписује изложбу постаје „аутор” ових сложених односа и продуката, често и против своје воље.

Да би настало неко дело и да би човек уопште нешто покренуо, предстоји дуг и комплексан процес мишљења, утицаја, односа и политике коју заступа. Дакле у питању је шира интелектуална заједница која на посредан, а некад и непосредан начин креира и међусобно утиче једна на другу. За мене је ово јавно представљање у контексту Салона МСУ битно, јер је Београд место са кога говорим, место мишљења, креирања и настанка већине мојих радова. Ово је идеална прилика да се управо ова мрежа односа, људи, утицаја и идеја учини видљивом.

Најједноставније речено, циљ ми је да на овој изложби покажем да је свако уметничко дело заједничко добро, један нов тип власништва, потпуно супротан приватном и јавном добру. Један облик власништва који нас тек чека.

 Рад „Једнога дана уместо ноћи...” настао је тако што сте са митраљезом у руци и кесом са намирницама из Макси самопослуге обилазили места у Београду, мало позната по антифашистичком деловању у Другом светском рату. Шта је основна идеја овог рада?

„Једног дана уместо ноћи, блеснуће рафал из митраљеза кад друкче светлост не може доћи” је интервенција у јавном простору Београда која је трајала скоро два месеца. Ова интервенција је нематеријални споменик, начин да се обележе успешне акције НОБ-а и НОП-а, као и обичних грађана током Другог светског рата у Београду. Ово је рад о брисању НОБ-а и антифашизма из јавне историје и јавног сећања, али и новим облицима фашизма и то не само у Србији. С обзиром на то да живимо у времену када је фашизам свуда око нас, јер је уграђен у законе и администрацију – није га увек лако препознати.

Ја такође постављам питања: Коме припада јавни простор? Да ли насиље може бити конструктивно? „Једнога дана…” је посвећен београдским Анархо-синдикалистима. Њихови чланови и симпатизери су игром случаја ухапшени баш у току ове моје акције, и сматрам да је њихово хапшење био директан доказ да закон о антитероризму редукује простор политичких и грађанских слобода. Овде се ради пре свега о криминализацији мишљења и говора, односно криминализацији политике која је изван „споразума” о томе шта је политика.

 Шта симболише кеса из Макси самопослуге?

Свако јутро купујем у Макси самопослузи, и свако јутро разговарам са женама које су тамо запослене. Свако јутро сам сведок да корпорација која управља Максијем држи своје раднице, које углавном имају преко педесет година, у тоталном ропству, јер оне нису у могућности да дају отказ и нађу други посао. Због тога оне раде по дванаест сати дневно, суботом, недељом и празницима, за безобразно мале плате. Обавезне су да носе дресове фудбалске репрезентације Србије као покретни људски билборд адвертајзинг кампање Максија, да газди штеде на најлон кесама, дужне су да администрирају наградне игре… Кеса коју носим у акцији посвећена је њима.

Какве су биле реакције суграђана? Како објашњавате те реакције?

Реакције суграђана током саме акције готово да није било. Нико није обраћао пажњу на жену са „калашњиковом” на улици. Једино ми је један човек, који је седео на клупи и пио, рекао да он врло добро зна шта држим у руци, јер је он држао то исто оружје 175 дана. Па не знам, али пада ми на памет да је таква реакција производ порицања и нормализације насиља и терора.

 Исту акцију крајем августа спровели сте и у Копенхагену где сте имали самосталну изложбу. Каква је тамо била реакција, упоредите са београдском.

(/slika3)У Копенхагену сам као и у Београду обишла необележена места акција антифашистичког отпора нацизму, односно сећања на скорије борбе грађана (1992) протов власти. Тако да овај мој рад полако почиње да црта европску мапу историјских и актуелних сукоба са настојањем државе да избрише и заборави све покрете отпора који се са њом сукобљавају, односно грађанског рата који тиња око права на сећање и дистрибуцију тог права у јавном простору. У Копенхагену су, кад год би ме угледали, брзо окретали главу у другом правцу. Међутим, у крају града који је насељен емигрантима, наркоманима и проституткама, прилазили су ми и говорили о томе која је њихова веза са овим оружјем, тражили да виде, фотографисали мобилним телефонима, итд.

Сигурност у путу је Ваш монолог у колима док путујете у Тузлу. Зашто у Тузлу? Шта нам открива Есма Чикарић?

Тузла је за оне који су преживели етничко чишћење, прогон, тортуру и на крају геноцид, синоним за слободну територију. Есма Чикарић је жена која је 1991. бежећи од етничког чишћења из Каменице, малог подрињског села у којој јој је убијен отац, са мајком и са бомбом у џепу прошла пут на коме су је прогониле трупе Републике Српске. Тузла 1991. није значила само слободну територију за једну нацију, већ за све оне који нису сматрали да се људи могу етнички поделити. Есма Чикарић је, тада 1991, у збегу узела бомбу у руке, како би контролисала свој живот и право на начин како ће умрети. Есма је након ових деветнаест година постала жена која и данас контролише свој живот: мимо доминантних културних обичаја, у касним годинама почиње студије, након десет година волонтерског рада са избеглицама, изабрала је свог животног партнера и родила дете. Међутим, Тузла је исто тако место у коме се окупљају жене које су изгубиле све у сребреничком геноциду: мужеве, синове, браћу, рођаке. То је свет жена без мушкараца, кућа без породица, заједница без њених чланова – у коме жене с муком налазе начин да живе са губитком.

 Рад „Четири лица Омарске” открива четвороструку симболику овог рудника – рудник из епохе социјализма, потом логор, сада место познате светске компаније Аrcelor Mittal Steel, и место где је сниман филм „Свети Георгије убива аждаху”. Шта је Вама у овом контроверзном континуитету било инспиративно?

(/slika2)Све три епохе Омарске дубоко су повезане и јасно говоре о распаду Југославије и о судбини свих нас, њених грађана и грађанки. Рудник Омарска из времена социјалистичке Југославије се 1992. године у време рата деведесетих у Босни преобразио у логор масовног убијања и тортуре не-српског становништва, да би онда готово непромењен, пре неколико година, постао рудник у већинском власништву светске компаније Аrcelor Mittal Steel на територији Републике Српске. Меморијал, сећање на жртве не постоји, рудник ради пуном паром, на истом месту, користећи исте просторије које су некад биле простор мучења и убијања, као да се никад ништа није догодило. И на крају, Омарска постаје „студио” за снимање историјског филмског спектакла и учествује у конструкцији новог српског идентитета и историје.

Данашња Омарска пре свега говори о стратегијама брисања и негацији геноцида, етничког чишћења и терора током деведесетих.

Ми смо пре три месеца оформили Радну групу коју чине млади аутори који долазе из различитих области: филма, архитектуре, политичких наука, историје уметности, филозофије и књижевности (Мирјана Драгосављевић, Срђан Херцигоња, Виктор Милановић, Владимир Миладиновић, Марија Ратковић, Дејан Васић, Сандро Хергиц, Зоран Вучковац). У пројекту учествују и фондација за савремену уметничку продукцију Heartefact (Андреј Носов, Милица Милић, Станислав Томић) и ДЕЛВЕ (Ивана Баго, Антонија Мајача, кустоскиње из Загреба).

Начин излагања овог рада осмишљен је у форми јавних радних састанака са гостима које позивамо и који ће се одвијати у току трајања изложбе у Галерији МСУБ.

 Марија Ђорђевић