Трагедија аплауза

ИЗАБЕЛИНА СОБА, ПРИЧА О КОЛОНИЈАЛИЗМУ (И НЕ САМО): Белгија јесте била колонијална сила у прошлом веку али ја не говорим само о колонијализму. Написао сам овај текст 2003, после смрти мога оца. То је линеаран и неопозив текст, почиње1910. и завршава се 2000. Први пут сам тако конструисао причу, јер за мене дефрагментализовати причу значи, како Делез каже, читати подтекст, читати између редова. Да бих евоцирао подтекст користим увек различите центре. У исто време, дакле, постоји текст али и плес, сензуалност тела, декор, музика, глума и сваки део има важну улогу. Децентрализација у мом делу значи да у класичном театру постоји центар око кога све гравитира, док за мене постоји увек најмање пет центара. То захтева од гледаоца да се концентрише на центар који му одговара, тако ће свако видети различиту причу. У „Изабелиној соби” сам пробао све што сам пробао последњих двадесет година, овога пута кроз линеарну причу, да бих добио неку врсту табула разе.Ја излазим пред публику и кажем:„Покушаћу да испричам причу о мом оцу”, иако ова прича не говори о мом оцу, већ је увелико надилази. То је дигресија. У тој причи се сви помало препознају, сви познају XX век,Хирошиму, првог човека на Месецу. Дакле, сви имамо врло јасна полазишта што даје утисак да врло добро разумемо представу.У почетку сам мислио да је цео подухват сувише једноставан, али сам касније видео да сам ту заиста додирнуо нешто што отвара различите могућности.

КОЛЕКТИВНО СЕЋАЊЕ: Колективно сећање је потпуно јасно, ту је, то је управо оно што помаже публици. Има још један ниво у представи – то је колекција мога оца, етнографска колекција. Ставио сам у представу различите предмете из те колекције, на пример мумифицираног сокола старог 3000 година. Кадага глумац држи у руци,то се осећа. Прво, такав предмет никад не дотичемо, виђамо га у музејима и ту се већ поставља етичко питање: да ли држати такав предмет у рукама, да ли треба користити мумију на сцени и на крају да ли је то колонијализам. Представа говори о веома црном колонијализму. Чињеница да мој отац долази из генерације која је била веома повезана са колонијализмом, јер је у његово време колонијализам још увек постојао. Зату генерацију је било нормално да поседује афричке маске, украдене попут египатских мумија, попут колекција свих великих музеја. За ту генерацију је та врста пљачке била сасвим нормална. Ја припадам једној сасвим другој генерацији која себорила против тог колонијализма. Мој отац умире и оставља ми тај ужасни поклон који износим на сцену.

ИЗАБЕЛА ЗА ВИВИЈАН: Изабелину собу нисам писао само зато што сам имао шта да кажем него и за главну глумицу Вивијан де Монк, глумицу која може да игра Изабелу са невероватном енергијом. Да је нека друга глумица изабрала да игра далеко црњу, интериоризованијуИзабелуто би била нека друга представа. Постоји много различитих нивоа који једну просту причу претварају у успех и њену садржину претварају у низ малих прича од којих је свака истинита. Оно што није истинито то је Изабела. На пример, анегдота о Хирошими са рудником Мицубиши. Једина ствар коју сам променио је да је рудник у Хирошими, он је био уствари у Нагасакију. Човек који је био у руднику и преживео атомску бомбу, у представи Александар, у ствари је ујак моје жене, који је још жив,има деведесет година и анегдота је да смо један дан шетали заједно Амстердамом и да је он одједном кренуо да удара својим штапом по једном аутомобилу. Ја га питам: шта то радиш, а он одговара то је Мицубиши! Дакле све приче које се чак чине и мало претеране, истините су.

КУЋА ЈЕЛЕНА, СВЕ ЈЕ ПОЛИТИКА, АЛИ УМЕТНОСТ НИЈЕ СВЕ: Овде у Фландрији, претходни министар културе, Берт Ансио је увек говорио да уметност треба да буде политична, а ја сам се стално борио против тога! Зашто? Сматрам да уметност треба увек да има дијалектички и истовремени однос са друштвом, али да уметност у својој презентацији треба да буде политичка, никако у садржају. Она нема правила и треба да буде аморална. Она треба да поставља питања и можда провоцира реакције, њена презентација је дакле политичка. Уколико затворимо уметност у приватне колекције које друштво не може да види, ту постоји велика грешка. На пример, кад фламански министар каже то што каже уместо да позове фламанске уметнике да праве у сваком граду, моментално, примера радипо једну фонтану, за коју није важно шта представља већ где се она налази, то је политика. Чињеница да се уметност налази у јавном простору чини је политичком. Уколико уметник заиста хоће да политички пише то је лични избор, што не значи да ће то и постати уметност.

ТЕАТАР НЕ МОЖЕ НА БЕРЗУ: Када сам имао двадесет година био сам убеђен да се никада нећу бавити театром него скулптуром, сам, у интимности атељеа. Двадесет пет година касније морам да признам да све више волим театар и чињеница да се бавим театром је за мене политички акт будући да је модерна уметност огрезла у тржиште, пијацу. У театру можемо да избегнемо то вулгарно тржиште које контролише потпуно савремену уметност, зато што позориште не може да се прода, не можемо са њим изаћи на берзу. Једноставно, са позориштем не можемо да зарадимо новац. Дакле, врло сам задовољан што се бавим медијем који сам некада мрзео и сматрао га осредњим, заиста веома осредњим. Данас, пак, сматрам да је то најживљи медиј.

УМЕТНОСТ ЛЕВИЦЕ: Када сам имао двадесет година био сам готово потпуно у милитантној политици…Прилично левој! Касније, констатовао сам да у политици морам да правим компромисе, док су у уметности они забрањени. Уметност је бескомпромисна, другачија није могућа.

УПОЗНАВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Београд је један од најбомбардованијих градова у Европи, ако не и у свету, управо сам то прочитао у некој историјској књизи. И ја живим у земљи која је у фекалијама без икаквог разлога, без икаквог разлога покушава да се уништи Брисел, Фламанци против Валонаца итд. Некада у Титово време, и ви сте сви живели заједно. Боравио сам скоро свугде у Југославији. Волео сам Мостар, нарочито стари мост, који је био моја кућа на неки начин. Био сам млад и гледао сам људе који скачу, оклевао сам а да нисам никада скочио са њега. Град у коме су сви живели заједно, све религије заједно. Када сам имао дванаест, тринаест година, била је то за мене нека врста раја. Кад је мост уништен, плакао сам. То је симболично, јер поврх свега тај ко је уништио мост је уметник. Човек који је дао наређење да се мост уништи је редитељ. Ту видимо пример једног уметника који води катастрофалну политику. Тито је отишао и одједном излази на видело људска вулгарност. Био сам много пута у Југославији док је Тито био живи нисам ни могао да замислим да је такав распад могућ.

РАЗУЛАРЕНА ДЕСНИЦА: Данас мислим да десничари, готово фашисти у Фландрији, али исто тако и у Валонији, уколико их не контролишу, могу да почну да се међусобно убијају ни због чега! Без икаквог разлога. Време је да Европа преузме на себе одговорност, у смислу истинског заједништва, изван логике етничких мањина. У овом тренутку идеја краљевине – која је далеко од демократије – није делатна. Краљевина попут Белгије, која чува још увек статуе масовног убице краља Леополда ИИ, остаје далеко од те идеје.

ТЕАТАР КАО СЕЋАЊЕ: Уметност постоји у сећању. Кад изађете из театра ако то остане негде забележено, успели сте. У супротном реч је о забави. Када смо у музеју, ми одлучујемо о времену које посвећујемо гледању једне слике. У позоришту, време одређује глумац у сарадњи са редитељем. Али, чим изађемо из музеја или позоришта, не видимо више ништа, то је моменат када се сећањеактивира. Уколико јенешто угравирано у сећању, успело је. Забава је нешто друго, траг се брише, нема га.

ТРАГЕДИЈА АПЛАУЗА: У театру још постоји један важан проблем, а то је трагедија аплауза. У септембру ћемо извести перформанс и концерт овде у Бриселу, у Стромбеку, под називом „Трагедија аплауза”. Један од разлога због чега театар није радикално еволуирао, као што је визуелна уметност успела са Марселом Дишаном, проузрокован је трагедијом аплауза. Глумац је на крају представе на сцени, пролама се аплауз и то је сакрализовани тренутак и врста суда. Уколико га сматрамо судом, аплауз постаје демагошки, могуће је њиме манипулисати. Проблем глумца је, између осталог, у томе што ако је добио аплауз данас, он га жели и сутра. То корумпира дух. Потребно је зато одлучити да аплауз није део суда. Чак ни онај овацијски, што би тек била потпуна грешка.

Јан Лауерс

-----------------------------------------

Јан Лауерс, из суседства краља и миграната

Из сусрета са нашим суседом, Јаном Лауерсом, белгијским ликовним уметником, глумцем, писцем и редитељем чија престава „Изабелина соба” отвара овогодишњи 44. БИТЕФ, проистекли су ови аутопоетички фрагменти у којима он промишља нужни театар и нужну политику, Валонију и Фландрију, Југославију и Белгију, самоћу креације и нужност групе („I need company” је мото по коме компанија са којом Лауерс наступа, Нидкомпани, добија име), као и још много тога...

Лауерс живи у релативно мирном, на први поглед идиличном крају, на перфиерији Брисела.У Лакену, крају познатом по сталној адреси краља (који наравно живи сасвим изоловано иза решетака своје резиденције), али и по све живљем приливу становништва из свих крајева света: ромског, косоварског, пољског, бившесовјетског, албанског, турског, већински мароканског као и стаоседелачког, белгијског, с нијансама претежно фламанског, осим комунитаристичких, не постоје универзалистички садржаји који би окупили и међусобно олакшали сусрет постојећг становништва. У Лакену, на северу Брисела, не постоји ниједна јавна извођачка сала (ако се изузму оне традиционално дворске, резервисане за приватно конзумирање уметности), не постоји ни једно позориште, а тек недавно је по први пут у историји овог древног краја поркенута иницијатива за Културним центром. У Лакену не постоји нити једна књижара, а да би се купиле новине потребно је, у одређеним крајевима, превалити дугачак пут и евентуално забасати чак у следећу општину.

Услед различитих парадокса „краљевске општине”, становништво је прилично гетоизирано и конфронтирано, у граду чија вишејезичка и трансидентитетска судбина постоје све неизвеснија, у држави којај је савим близу дефинитивне комунотарне поделе, пред, како политичари истичу, одлучујућу „шесту реформу земље”.

Брисел, 9. септембра 2010.

Љ. Јакић

И. Момчиловић