Tragedija aplauza

IZABELINA SOBA, PRIČA O KOLONIJALIZMU (I NE SAMO): Belgija jeste bila kolonijalna sila u prošlom veku ali ja ne govorim samo o kolonijalizmu. Napisao sam ovaj tekst 2003, posle smrti moga oca. To je linearan i neopoziv tekst, počinje1910. i završava se 2000. Prvi put sam tako konstruisao priču, jer za mene defragmentalizovati priču znači, kako Delez kaže, čitati podtekst, čitati između redova. Da bih evocirao podtekst koristim uvek različite centre. U isto vreme, dakle, postoji tekst ali i ples, senzualnost tela, dekor, muzika, gluma i svaki deo ima važnu ulogu. Decentralizacija u mom delu znači da u klasičnom teatru postoji centar oko koga sve gravitira, dok za mene postoji uvek najmanje pet centara. To zahteva od gledaoca da se koncentriše na centar koji mu odgovara, tako će svako videti različitu priču. U „Izabelinoj sobi” sam probao sve što sam probao poslednjih dvadeset godina, ovoga puta kroz linearnu priču, da bih dobio neku vrstu tabula raze.Ja izlazim pred publiku i kažem:„Pokušaću da ispričam priču o mom ocu”, iako ova priča ne govori o mom ocu, već je uveliko nadilazi. To je digresija. U toj priči se svi pomalo prepoznaju, svi poznaju XX vek,Hirošimu, prvog čoveka na Mesecu. Dakle, svi imamo vrlo jasna polazišta što daje utisak da vrlo dobro razumemo predstavu.U početku sam mislio da je ceo poduhvat suviše jednostavan, ali sam kasnije video da sam tu zaista dodirnuo nešto što otvara različite mogućnosti.

KOLEKTIVNO SEĆANjE: Kolektivno sećanje je potpuno jasno, tu je, to je upravo ono što pomaže publici. Ima još jedan nivo u predstavi – to je kolekcija moga oca, etnografska kolekcija. Stavio sam u predstavu različite predmete iz te kolekcije, na primer mumificiranog sokola starog 3000 godina. Kadaga glumac drži u ruci,to se oseća. Prvo, takav predmet nikad ne dotičemo, viđamo ga u muzejima i tu se već postavlja etičko pitanje: da li držati takav predmet u rukama, da li treba koristiti mumiju na sceni i na kraju da li je to kolonijalizam. Predstava govori o veoma crnom kolonijalizmu. Činjenica da moj otac dolazi iz generacije koja je bila veoma povezana sa kolonijalizmom, jer je u njegovo vreme kolonijalizam još uvek postojao. Zatu generaciju je bilo normalno da poseduje afričke maske, ukradene poput egipatskih mumija, poput kolekcija svih velikih muzeja. Za tu generaciju je ta vrsta pljačke bila sasvim normalna. Ja pripadam jednoj sasvim drugoj generaciji koja seborila protiv tog kolonijalizma. Moj otac umire i ostavlja mi taj užasni poklon koji iznosim na scenu.

IZABELA ZA VIVIJAN: Izabelinu sobu nisam pisao samo zato što sam imao šta da kažem nego i za glavnu glumicu Vivijan de Monk, glumicu koja može da igra Izabelu sa neverovatnom energijom. Da je neka druga glumica izabrala da igra daleko crnju, interiorizovanijuIzabeluto bi bila neka druga predstava. Postoji mnogo različitih nivoa koji jednu prostu priču pretvaraju u uspeh i njenu sadržinu pretvaraju u niz malih priča od kojih je svaka istinita. Ono što nije istinito to je Izabela. Na primer, anegdota o Hirošimi sa rudnikom Micubiši. Jedina stvar koju sam promenio je da je rudnik u Hirošimi, on je bio ustvari u Nagasakiju. Čovek koji je bio u rudniku i preživeo atomsku bombu, u predstavi Aleksandar, u stvari je ujak moje žene, koji je još živ,ima devedeset godina i anegdota je da smo jedan dan šetali zajedno Amsterdamom i da je on odjednom krenuo da udara svojim štapom po jednom automobilu. Ja ga pitam: šta to radiš, a on odgovara to je Micubiši! Dakle sve priče koje se čak čine i malo preterane, istinite su.

KUĆA JELENA, SVE JE POLITIKA, ALI UMETNOST NIJE SVE: Ovde u Flandriji, prethodni ministar kulture, Bert Ansio je uvek govorio da umetnost treba da bude politična, a ja sam se stalno borio protiv toga! Zašto? Smatram da umetnost treba uvek da ima dijalektički i istovremeni odnos sa društvom, ali da umetnost u svojoj prezentaciji treba da bude politička, nikako u sadržaju. Ona nema pravila i treba da bude amoralna. Ona treba da postavlja pitanja i možda provocira reakcije, njena prezentacija je dakle politička. Ukoliko zatvorimo umetnost u privatne kolekcije koje društvo ne može da vidi, tu postoji velika greška. Na primer, kad flamanski ministar kaže to što kaže umesto da pozove flamanske umetnike da prave u svakom gradu, momentalno, primera radipo jednu fontanu, za koju nije važno šta predstavlja već gde se ona nalazi, to je politika. Činjenica da se umetnost nalazi u javnom prostoru čini je političkom. Ukoliko umetnik zaista hoće da politički piše to je lični izbor, što ne znači da će to i postati umetnost.

TEATAR NE MOŽE NA BERZU: Kada sam imao dvadeset godina bio sam ubeđen da se nikada neću baviti teatrom nego skulpturom, sam, u intimnosti ateljea. Dvadeset pet godina kasnije moram da priznam da sve više volim teatar i činjenica da se bavim teatrom je za mene politički akt budući da je moderna umetnost ogrezla u tržište, pijacu. U teatru možemo da izbegnemo to vulgarno tržište koje kontroliše potpuno savremenu umetnost, zato što pozorište ne može da se proda, ne možemo sa njim izaći na berzu. Jednostavno, sa pozorištem ne možemo da zaradimo novac. Dakle, vrlo sam zadovoljan što se bavim medijem koji sam nekada mrzeo i smatrao ga osrednjim, zaista veoma osrednjim. Danas, pak, smatram da je to najživlji medij.

UMETNOST LEVICE: Kada sam imao dvadeset godina bio sam gotovo potpuno u militantnoj politici…Prilično levoj! Kasnije, konstatovao sam da u politici moram da pravim kompromise, dok su u umetnosti oni zabranjeni. Umetnost je beskompromisna, drugačija nije moguća.

UPOZNAVANjE JUGOSLAVIJE: Beograd je jedan od najbombardovanijih gradova u Evropi, ako ne i u svetu, upravo sam to pročitao u nekoj istorijskoj knjizi. I ja živim u zemlji koja je u fekalijama bez ikakvog razloga, bez ikakvog razloga pokušava da se uništi Brisel, Flamanci protiv Valonaca itd. Nekada u Titovo vreme, i vi ste svi živeli zajedno. Boravio sam skoro svugde u Jugoslaviji. Voleo sam Mostar, naročito stari most, koji je bio moja kuća na neki način. Bio sam mlad i gledao sam ljude koji skaču, oklevao sam a da nisam nikada skočio sa njega. Grad u kome su svi živeli zajedno, sve religije zajedno. Kada sam imao dvanaest, trinaest godina, bila je to za mene neka vrsta raja. Kad je most uništen, plakao sam. To je simbolično, jer povrh svega taj ko je uništio most je umetnik. Čovek koji je dao naređenje da se most uništi je reditelj. Tu vidimo primer jednog umetnika koji vodi katastrofalnu politiku. Tito je otišao i odjednom izlazi na videlo ljudska vulgarnost. Bio sam mnogo puta u Jugoslaviji dok je Tito bio živi nisam ni mogao da zamislim da je takav raspad moguć.

RAZULARENA DESNICA: Danas mislim da desničari, gotovo fašisti u Flandriji, ali isto tako i u Valoniji, ukoliko ih ne kontrolišu, mogu da počnu da se međusobno ubijaju ni zbog čega! Bez ikakvog razloga. Vreme je da Evropa preuzme na sebe odgovornost, u smislu istinskog zajedništva, izvan logike etničkih manjina. U ovom trenutku ideja kraljevine – koja je daleko od demokratije – nije delatna. Kraljevina poput Belgije, koja čuva još uvek statue masovnog ubice kralja Leopolda II, ostaje daleko od te ideje.

TEATAR KAO SEĆANjE: Umetnost postoji u sećanju. Kad izađete iz teatra ako to ostane negde zabeleženo, uspeli ste. U suprotnom reč je o zabavi. Kada smo u muzeju, mi odlučujemo o vremenu koje posvećujemo gledanju jedne slike. U pozorištu, vreme određuje glumac u saradnji sa rediteljem. Ali, čim izađemo iz muzeja ili pozorišta, ne vidimo više ništa, to je momenat kada se sećanjeaktivira. Ukoliko jenešto ugravirano u sećanju, uspelo je. Zabava je nešto drugo, trag se briše, nema ga.

TRAGEDIJA APLAUZA: U teatru još postoji jedan važan problem, a to je tragedija aplauza. U septembru ćemo izvesti performans i koncert ovde u Briselu, u Strombeku, pod nazivom „Tragedija aplauza”. Jedan od razloga zbog čega teatar nije radikalno evoluirao, kao što je vizuelna umetnost uspela sa Marselom Dišanom, prouzrokovan je tragedijom aplauza. Glumac je na kraju predstave na sceni, prolama se aplauz i to je sakralizovani trenutak i vrsta suda. Ukoliko ga smatramo sudom, aplauz postaje demagoški, moguće je njime manipulisati. Problem glumca je, između ostalog, u tome što ako je dobio aplauz danas, on ga želi i sutra. To korumpira duh. Potrebno je zato odlučiti da aplauz nije deo suda. Čak ni onaj ovacijski, što bi tek bila potpuna greška.

Jan Lauers

-----------------------------------------

Jan Lauers, iz susedstva kralja i migranata

Iz susreta sa našim susedom, Janom Lauersom, belgijskim likovnim umetnikom, glumcem, piscem i rediteljem čija prestava „Izabelina soba” otvara ovogodišnji 44. BITEF, proistekli su ovi autopoetički fragmenti u kojima on promišlja nužni teatar i nužnu politiku, Valoniju i Flandriju, Jugoslaviju i Belgiju, samoću kreacije i nužnost grupe („I need company” je moto po kome kompanija sa kojom Lauers nastupa, Nidkompani, dobija ime), kao i još mnogo toga...

Lauers živi u relativno mirnom, na prvi pogled idiličnom kraju, na perfieriji Brisela.U Lakenu, kraju poznatom po stalnoj adresi kralja (koji naravno živi sasvim izolovano iza rešetaka svoje rezidencije), ali i po sve življem prilivu stanovništva iz svih krajeva sveta: romskog, kosovarskog, poljskog, bivšesovjetskog, albanskog, turskog, većinski marokanskog kao i staosedelačkog, belgijskog, s nijansama pretežno flamanskog, osim komunitarističkih, ne postoje univerzalistički sadržaji koji bi okupili i međusobno olakšali susret postojećg stanovništva. U Lakenu, na severu Brisela, ne postoji nijedna javna izvođačka sala (ako se izuzmu one tradicionalno dvorske, rezervisane za privatno konzumiranje umetnosti), ne postoji ni jedno pozorište, a tek nedavno je po prvi put u istoriji ovog drevnog kraja porkenuta inicijativa za Kulturnim centrom. U Lakenu ne postoji niti jedna knjižara, a da bi se kupile novine potrebno je, u određenim krajevima, prevaliti dugačak put i eventualno zabasati čak u sledeću opštinu.

Usled različitih paradoksa „kraljevske opštine”, stanovništvo je prilično getoizirano i konfrontirano, u gradu čija višejezička i transidentitetska sudbina postoje sve neizvesnija, u državi kojaj je savim blizu definitivne komunotarne podele, pred, kako političari ističu, odlučujuću „šestu reformu zemlje”.

Brisel, 9. septembra 2010.

Lj. Jakić

I. Momčilović