Нумере апсолутног беса

Слон, ружичаст као да је побегао из Дамбових снова, затекао се на пропланку испод алпских глечера да дочека џез ходочаснике из целог света. Опет смо у Салфелдену (Пинцгау, Аустрија) да се хранимо укусима савременог џеза. Чека нас 31 програм на 31. међународном џез фестивалу – исто толико и различитих музичких скица по избору Михаеле Мајер и Марија Штејдла. Лето се ближи крају, последњи зраци сунца рефлектују зелени крајолик на површини језера Рицензе, пре него што први свеж снег за викенд заблиста на околним врховима.

Кит нас дочекује на „Кратким резовима”. Данијела Нојмајер, нови аташе за штампу, похвалиће нам се да је упознала Радомира Антића и „орлове” током припрема за Светски куп у фудбалу у оближњем Леогангу, поставши одмах верни навијач нашег тима. Добијамо каталог, који ће бити предмет пријатног изненађења: Петер Донабауер, нови директор фестивала, у свом уводнику је цитирао почетне реченице из прошлогодишњег „Политикиног” извештаја!

Унутра, у сали културног центра Nexus, Рој Нејтенсон нас укрцава у „Љубавни воз”. Инспирацију за нови албум (и књигу поезије) „Subway Moon” пронашао је у свакодневним вожњама подземном железницом од Бруклина до центра Њујорка. Ројева поезија + колективно певање (тзв. barbershop harmony) + blues noirсастава Sotto Voce + аудио семплови (Хуго Двајер) и видео радови (Енди Гуријан) из метроа (са Нејтенсоном у роли збуњеног путника) = рецепт за одличну забаву на старту. Metal/hardcore/noise прангијање италијанског баритон саксофонисте Луке Маија и трија Zuније било по укусу већине, али је тридесетак клинаца у њима нашло своје хероје за млатарање главама.

Подневни програм следећег дана отвара генијални Марк Рибоу, соло наступом у којем акустична гитара представља медијум за инстантну инспирацију. Његови концерти су увек пут у непознато: регтајм, блуз, џез стандарди или слободна импровизација су могућа одредишта. Када трећи пут буде изашао на бис, сетиће се да је на бину поставио и електричну гитару, па распалио по њој Џона Кејџа. Гитаристкиња Мери Халварсон купује пажњу троструком оригиналношћу – префињене мелодије, чудне хармоније и благовибрирајући звук измичу свим поређењима. После наступа у трију, њене мајсторске услуге потражиће Ингрид Лауброк и Тејлор Хо Бајнум.

Силви Курвоазје (клавир) и Марк Фелдман (виолина) дугогодишњи су музички и животни сапутници, што се јасно препознаје из реаговања на звучне подстицаје партнера у микросекунди и осмеха којима гутају једно друго. Савремена класика изведена је сензибилитетом џезера, са врцавим стакатима и турбулентним арпеђима, мелодично и хаотично. Чули смо и три комада из Зорнове „The Book of Angels”, у којима су се класични мотиви угњездили у јеврејску традицију и џез авангарду. Трио Fire! jе један од бројних пројеката шведског саксофонисте (овде и клавијатуристе) Матса Густафсона. Само две нумере у једносатном програму наговештавају концепт: стрпљиво истражују мотив за који ће се закачити, а онда га успињу до висина апсолутног беса.

(/slika2)Пас је природна маскота бесплатног поподневног програма у центру града (раније током дана свира се и на пропланцима). Фолклор је заједнички именитељ младих састава у овој понуди. Укуса Балкана има, наравно, доста, као и музичара са наших простора који живе у Аустрији. Њихова „лака музика” је у пријатној супротности са захтевним концептима на плаћеним програмима.

Мачка на главној сцени (Конгресни центар) високо је уздигла реп, као да преде опчињена езотеричним звуцима. Трансатлантска повезивања су тема овог издања фестивала: Франц Хаунцингер (труба, Аустрија), Ингрид Лауброк (саксофони, Немачка) и Раул Бјеркенхајм (гитара, Финска) остварују успешне сарадње са истакнутим америчким колегама. Њихов рукопис је често веома захтеван па моменти када се солисти упусте у импровизацију звуче као ослобађање из букагија, испуњено животном радошћу. Везе Далеког истока са колевком џеза успостављају Сатоко Фуџи (клавир и мелодика, Јапан) и Карла Килстед (виолина и глас, САД), односно Конг Ву (труба, Вијетнам) и састав Speak из Сијетла.

Већину наступа у Салфелдену одликују повезивања различитих аспеката џеза, или џеза са другим жанровима. Деветочлани L’ensemble Dedales француског виолинисте Доминика Пифарелија размењује написане партитуре и слободну форму, ето још једног сусрета класике и џеза. Норвешки гитариста Терје Рипдал утапа рокерски манир у џез речник Bergen Big Band, а онда заједно отварају врата амбијенталне музике и електронике (бриљантна представа трубача Пале Микелборга), у програму инспирисаном филмским кримићима („Crime Scene”) – усред наступа са траке се оглашава Паоло Винакија у улози Роберта де Нира: „Are You Talking To Me?” The Thing XXL Матса Густафсона приступа џезу са филозофијом постпанкера – брзо, дрско и веома гласно.

Exploding Star Orchestra под вођством трубача Роба Мазурека доносе звук модерног Чикага, на основама AACM, с једне, и оркестрација класичних џезера (Елингтон, Мингус), с друге стране. Be Bread Sextet пијанисткиње Мајре Мелфорд изводи занимљиву надградњу урбаног блуза: круте хармонске промене оплемењују џез скалама и атипичним звучним решењима, дајући старој музици модерни шмек. Крај друге вечери је велика светковина: први концерт обновљених Jazz Passengers, Марк Рибоу поново у старом друштву Роја Нејтенсона, Кертиса Фокса и Била Вејра. Блуз, New Orleans Beat, свинг, фанк и соул, певане нумере и инструментали, хумор и збиља, конвергирали су ка празничном бису „Spanish Harlem”, уз хорску пратњу веселог аудиторијума.

„Прва наша нумера трајаће 45 минута!”, упозорио нас је пред почетак наступа трубач Тејлор Хо Бајнум: Нисам љубитељ, али... „Нумера” се састојала од раскошно расписаних авангардних колективних мостова, између којих би чланови секстета маестрално импровизовали без ограничења. Квинтет Led Bib, непознат изван Велике Британије,понеће титулу „најпријатнијег изненађења” фестивала. Урагански панк џез са подивљалим тандемом алт саксофониста у фронту натерао нас је да поскочимо са места и учествујемо у нападачкој акцији. Фестивал је затворио 71-годишњи тенор саксофониста Одеан Поуп. После 30 концерата који су упорно измицали водама мејнстрима, његову стандардну свирку доживели смо као пријатан ексцес. Салфелден не бежи од традиције, али је ставља у исту раван са другим аспектима савременог џеза.

Птица, квинтесенца салфелденског раја и далека асоцијација на Чарлија Паркера, симбол је повезивања уметника са разних крајева света, четири сцене на којима се свира, или музике која нас је окупила. На њеним крилима путујемо назад, њеној песми ћемо се вратити.

Војислав Пантић