Ми,српски ревидирци

Ми смо стари српски ревизионисти, односно ревидирци.Наиме, било ми је жао да у директном ТВ преносу са Ист ривера гледам министра спољних послова Србије Вука Јеремића како му у Генералној скупштини УН представник државе Фиџи држи лекцију о Косову и подржава „ревизију” наше првобитне резолуције, док представници државе Албаније нису пропустили да прво осуде нашу претходну верзију резолуције као контроверзну и деструктивну, док су ову ревидирану здушно подржали.

А онда је дошло до свеопштег консензуса око резолуције, која по мом мишљењу, и када је анализирам и уз најбољу могућу вољу, уз све могуће симпатије према њеним писцима и редакторима, уз све могуће уважавање околности, контекста, условљавања или не, финеса, будућности, перспективе, бољег живота нас, наше деце, унука и праунука, уз све могуће поштовање према министру спољних послова Србије, према председнику Србије, члановима телефонске владе, дакле уз све то, та резолуција прихваћена у УН не производи практично ништа. Јер она није рекла ништа ново. Но, истовремено, у новој резолуцији дошло је до једног битног фалсификата на који смо пристали. Наиме, саветодавно мишљење Међународног суда правде у Хагу донето је о декларацији којом је проглашена независност Косова, али не и о самој независности. МСП је дао мишљење да та декларација није противна међународном праву, дакле МСП је избегао суштинско питање о самој независности, односно МСП није хтео уопште да се изјашњава о сецесији, већ се „покрио” изговором о декларацији као формалном акту. Управо је то био главни аргумент и нама у Србији када смо после одлуке МСП-а од 22. јула објашњавали шта се то догодило у Хагу, па је било и домаћих жестоких критика „ко је уопште од одговорних у Београду и поставио тако нестручно питање о декларацији”. И сада, одједном, у новој резолуцији фалсификује се и оно што смо „нестручно” поставили као питање. У новој резолуцији пише да „Генерална скупштина прима к знању садржај саветодавног мишљења МСП-а о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово”. А МСП је дао мишљење о декларацији, коју су по МСП-у прогласили „међународно ирелевантни фактори”, па зато и та декларација не може бити противна међународном праву. У реду, то је заправо исто, остало су само финесе, рећи ће неко. Али у међународном праву финесе некада одлучују. Са оваквим „финесама” наша спољна политика постаје производ којег никоме у свету нећемо моћи да продамо. Јер нема кредибилитет, јер и догма има рок трајања. Била једном једна велика грешка, ништа нисмо научили од историје. А то је да вакуум снаге државе увек призива страно мешање и да шеф државе никада не сме да буде у ситуацији да бира између апокалипсе или капитулације. Иако, ја лично нисам нешто склон да алтернативе око ЕУ видим као апокалипсу. Јер је не види тренутно ни 48 одсто грађана ЕУ који нису задовољни са ЕУ.

Заправо, ако је неко очекивао да би усвајање наше првобитне „неревидиране“ резолуције у УН нешто променило око Косова тај је тешки наивац. Састанци УН су чувени по томе што се на њима не постиже ништа конкретно, УН су одавно пуки дебатни расипнички клуб доконих политичара и згодних секретарица. Клуб без икаквог кредибилитета када је реч о спречавању рата, или злоупотреби људских права. Клуб на маргини светских сукоба, клуб чијих око 22 одсто трошкова покривају САД. Довољно јасно?

Не треба сада, због свега овога, бити превише оштар према Вуку Јеремићу. Шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић изјавио је новинарки Наташи Одаловић за радио Слободна Европа, крајем фебруара 2005. године, како је он „рекао генералном секретару УН да се на Косову, под број један, морају применити стандарди у целини и у њиховој примени морамо ми да учествујемо и, под број два, обавеза је међународне заједнице и УН да поштују Повељу УН и да поштују Резолуцију 1244. Сада, после само пет година, некадашњи шеф дипломатије шаље честитке председнику државе за ову најновију резолуцију. Ревидирци и они други.

У ери глобализације развој „потчињених” нација заправо је инвестициони подухват сила које доминирају тржиштем. Под љупким називима демократизације и либерализације крије се тријумф западног неоколонијализма. Империјализам није ишчезао само зато што га не зовемо истим именом. Државе доживљавају слом и онда се обнављају уз страну помоћ, односно уз империјалну власт. Уз то иде и уништење међународног права. Вероватно је само питање времена када ћемо и ми у Србији престати на то да гледамо негативно.

О да, нисам знао да у Београду постоји „Клуб пријатеља Санџака”. Чине га неке западне дипломате акредитоване у главном граду Србије. Редовни састанци. Како то да још није формиран „Клуб пријатеља Неготинске Крајине”?