Први уредник новина

Биографије истакнутих личности као књижевно и историографско штиво од најранијих времена је веома популарна врста. У историјској науци биографијама се разрешевају дилеме о улози и значају појединца у неком преломном догађају или процесу. Уколико је појединац био на истакнутијем положају, то је потреба за писањем биографије већа. На жалост, српска историографија није се на достојан начин одужила истакнутим појединцима, па ми данас немамо биографије свих владара, мада је, истине ради, последњих година штампано неколико запажених дела тог жанра.

Књига Радоша Љушића Оријентални новинар, европски политичар Димитрије Давидовић (1789-1838), једна је, можемо слободни рећи, у низу биографија овог истакнутог историчара. Љушић посебну пажњу поклања биографијама знаменитих личности српског народа 19. века. Написао је по многим критеријумима најбољу биографију вожда Карађорђа, која је за десет година доживела три издања. Затим биографију кнегиње Љубице, Милана Обреновића, војводе и команданта Рудничке нахије, Атанаска Михаиловића....

Судбина или случајност хтела је да два погранична дунавска града, у двема државама, Аустрији и вазалној кнежевини Србији, буду пресудни за Димитрија Давидовића, новинара и државника из времена прве кнез Милошеве владавине: Земун (место рођења) и Смедерево (место упокојења). Између два тако насловљена поглавља, Радош Љушић је своје широко познавање историје Србије 19. века преточио у узбудљиву причу о једном од најистакнутијих политичара Србије.

Рођен у Земуну у години избијања Француске револуције, 1789. године, Димитрије Давидовић је у младости био задојен револуционарним идејама, која су, у време његовог школовања, допирала до далеких аустријских граница. Једна од тих идеја родољубље (национализам, патриотизам) посебно је утицала на обликовање Давидовићевог идејног склопа. На почетку и на крају књиге Љушић истиче: "Род и Отечество су речи које је увек писао почетним великим словом, истичући тиме своје родољубиве намере".

А српска држава, њена обнова и уређење биле су на почетку када је Давидовић 1822. године прешао у Србију. До тада несвршени студент и презадужени новинар био је у Бечу активни члан круга српских књигољубаца којем су припадали још и Димитрије Фрушић, Вук Караџић, Јернеј Копитар, и једно време Стефан Живковић Телемах. Ту у престоници Аустрије, Давидовић је 1813. покренуо прве српске новине у 19. веку Новине сербске и први алманах Забавник. И у Србији кнеза Милоша којом су владали сурови обичаји, неизвесни државни статус и неуређени правни односи Давидовић је по много чему био први. Био је дуго година први кнежев секретар, први уредник новина у обновљеној Србији и први писац Устава Србије.

То Давидовићево првенство у Србији било је мера његовог карактера и мера његовог поимања дужности. Западњаштво које је носио у себи било је у контрасту с оријенталном средином у којој је деловао. Био је на почетку предмет подсмеха у кнез Милошевој околини када је у кафу додавао млеко, криткован што је после добијања Хатишерифа 1830. развио чалму уверен да је турско доба прошло и, најзад, што је сачинио либерални (западњачки) Сретењски устав који је означен као "француски расад у турској шуми". Али, то је била Србија 20-их и 30-их година 19. века у којој се вековима таложени Исток почео да повлачи пред продорним Западом.

Лако, "без мржње и страсти", Радош Љушић је исписао 166 страница биографије Димитрија Давидовића, човека који је зарад личне среће и материјалног благостања, свој живот посветио Роду и Отечеству. То није могао свако и у томе је његова величина.

Отуда и речи Милована Ђ. Миловановића које Радош Љушић наводи као мото: "Живот Димитрија Давидовића јесте за наш народ пуна књига".