Балетски геније

На загушеном тржишту издавачке демократије, књига Милана Шуговића делује као – каприц. "Љвочка".Тако је, граматички и комерцијално неубедљиво, насловљена прича о уметнику за којег овде зна тек неколико људи. Вацлав Фомич Нижински, балетски геније  рођен крајем претпрошлог века, плесом и прејаким животом преиграо је  оно и ово време. Несхваћен, наравно, умро је  у Лондону 1950. године. Његова руска преосетљивост искуслила је болне светлости Париза, Монте Карла, Беча, Њујорка.

Претходно, значајније интересовање за Нижинског у овдашњем духовном простору, исказао је Младен Поповић – његова драма "Нижински", у режији Ирфана Менсура, приказана  је у Југословенском драмском позоришту  1993. године. Ко би  слутити могао да је, тринаест година пре тога, ексцентрични  уметнички и животни опус Нижинског, постао  опсесија једног   контролора летења. Машински инжењер Милан Шуговић (једно време  експерт за организцаију ваздушног  саобраћаја при  Уједињеним нацијама ) волео је – Стравинског. Пратећи га, упловио је у свет балета где је "срео" и  бога инспирације за своју романсирану фантазију. Сусрет се одиграо у антикварници у Њујорку, над  монографијом о Нижинском.

"На једној фотографији фасцинирао ме  је  унутарњи  сукоб  који сам наслутио  иза лика младића хипертрофираних мишића и удова са венама које су откривале  трагове физичких напора. Играч готово женствног лика и става,  у улози  "Плавога бога",  нежно је наслонио  главу на сопствено  раме  и у деликатно испруженој руци држао цвет. Помислио сам, каква је морала бити унутарња патња те личности  која је  у себи садржала  такве супротности, како ли се тај човек морао борити са самим собом"?

Даља истраживања, савладавање комплетне литеартуре  о уметнику, гедање балета па чак и  додир костима у којима је легенда плесала, нису били довољни. Аутор  је осетио потребу, не да се спаси опсесије, већ да своја саосећања и осећања литерарно формулише, да драматургији једне бурне биографије допише сасвим могуће  епизоде и реплике. Потпуно посвојеним животом Нижинског, Шуговић се креће опуштено, са фамилијарном блискошћу, имена и величине од којих се стрепело у  белосветским салонима,  своди на деминутиве и подсмех. Фокин је "Михаила", Тељаковски "Телетина",Валерија је "Фемка" а Вацлав се јавља као  "Лав", "Лова" и "Љвочка". Фрагменти филозофских опсервација комбинују се  са баналаним чињеницама земних патњи. У поглављу  "Атракција труљења", мраковање  непокретног  уметника на тему  биолошког распада, иде до констатације да је и љубав само обнављање материје за труљење.

Немогућност разлучивања шта је аутентично а шта домишљено, да ли су у питању мисли  једног или два ума, говори о "слаткој" параноји писца  у којег се заувек уселио његов јунак. И обрнуто. Ушавши у лик Нижинског, аутор чак и чињенице аранжира   по могућем укусу миљеника. Нема  хронолошког  ни тематског реда у њиховом дружењу. Мит Нижински указује се најчешће као мушки несрећковић нимало божанског  држања. Под ноге  му, истовремено,  падају  руже, сплетке и завист. Из позорнице прете зарђали ексери. Права драмица исписана је о премијерном, париском дебаклу балета "Посвећење".

"Не плачи, Љвочка, у грешкама лежи суштина уметности", тешио га је припити Сергеј Павлович.

Растерећен стилске перфекције и фактографске доследности, аутор ће ту и тамо збунити, можда и наљутити, зналце балетске историје. Читалац без емоција за  флуиде  вековима удаљених а сродних душа, остаће слатко заваран  оним "ја" из књиге. Али, зашто би свако морао знати да је Нижински алиби да се  исповеди и  део личних снова. Снови су, иначе, омиљена зона  Милана Шуговића. Као војник је превео  "Успомене, снове и размишљања" Карла Густава Јунга; сачинио је и "документовао" збирку од хиљаду двеста снова које је сањао од детињства до данас. Креативно се дописивао са пријатељима  за које је био само "међународни експерт у ваздухопловству".

"Колико је било тешко, и физички и психички, помирити два различита опредељења у себи – живети од једног, а притом живети за друго – сам најбоље знам. Али, не жалим се. Свестан сам да је баш та стална борба била један од пресудних чинилаца у формирању моје личности. Коначно, могу да кажем да се "жртва исплатила". Могу да будем оно што јесам. Уосталом, можда је  неправедно тако говорити,  јер мењајући метале, алхемичар је променио самог себе".Штета што у књизи није штампана и  аутбиографска  исповест  аутора.