Косово, историја и коктел-шаргарепе

Никако ми није јасно зашто ова власт осећа толику грижу савести због губитка Косова, па је себе непотребно увукла у дилему да ли дипломатски да ратује са великим делом западног света или да прихвати „болне” компромисе.

Изнуђени бриселски договор о резолуцији за Генералну скупштину нова је илустрација да је Србија, умногоме захваљујући сопственој политици, себе довела пред врата пакла. Могло је друкчије, али за то је сада касно.

Плаћа се цех давно створеном, али и до данас неоспораваном утиску да косовска независност представља еутаназију читавог српског народа. Шта је са претходним политикама које су, свака на свој начин, допринеле анимозитету Албанаца и Срба и растућој потреби ових првих да се одвоје?

Нема сумње да је допринос историје оваквом исходу већи од доприноса савремености: Милошевићева политика, Јосип Броз, Карађорђевићи, Арсеније Чарнојевић.

Не бих лично имао ништа против да Србија и данас има Дубровник или Солун, али Србија на два мора је давна прошлост. Мора су изгубљена у ратовима, погрешним потезима, вољом светских моћника, али ником реалном не пада на памет да сада тражи да поново будемо на Јадрану или на Егеју.

Није, наравно, садашње стање само производ српске политике. Албанска иредента дуго је роварила, још од Призренске лиге. Плански су куповали земљу од Срба, за медије организовали масовна тровања храном, завлачили се у руднике, агитовали и лобирали по свету све док нису придобили моћне савезнике. Племенски разједињени били су национално уједињени.

Политичари у Београду могли би ове чињенице да користе као заклон, алиби, али га не препознају. У страху да не буду проглашени за кривце губитка Косова, покушавају да буду народни хероји, трибуни истине, лидери светске правде, ако треба и граничари.

Косово је Србија дефинитивно изгубила пре десет година. Историја је овој власти доделила само епизодну улогу у последњем чину косовске драме. Њена одговорност је, ако бисмо хтели право, најмања, мада не и непостојећа.

Али живот у нереалном свету стварао је погрешне премисе и жеље: да ће Србија поделити ЕУ и завадити Америку и Русију, нагнала на закаснелу понуду да се Косово подели, навела на потребу да се зарад останка на власти умиљава и даље снажном националном набоју бирачког тела, довела до фактичког пораза у Међународном суду правде у Хагу.

Косовски Албанци су остварили свој наум. Победили су, али то је реч коју ни ова српска политичка елита не сме или не жели да изговори. Тврдоглаво се држимо наших победа. Милошевић је „победио” 1999, Вук Јеремић није једини који је тврдио да смо „победили” када су УН затражиле мишљење хашког суда.

Чему тај проблематични тријумфализам? Свачија историја испуњена је победама и поразима, сукобима и компромисима. Треба да идемо даље, да креирамо такву политику која нас неће поново водити у поразе или кратковиде победе.

Нико од Србије не тражи да призна независност Косова, али не можемо да живимо у виртуелном свету направљеном само на нашим жељама.

Шта Београд заиста има од тога што блокира признавање Косова? Ковертирање тапије на земљу за неку далеку будућност? Или ликовање „да комшији цркне крава”.

Приштина и њени савезници морали би, такође, да охладе сопствени тријумфализам и да пажљивије слушају шта је минимум преко кога Србија не може.

Ако се не промене, ако се не усагласе са стварношћу одвајања Косова или српске контроле севера, Србија и Косово наставиће да буду обострани таоци који ће, свако сваком, кочити будућност.

„Заједно пливати или одвојено потонути”, како је ове недеље чланицама уније поручио Хозе Мануел Барозо.

Тако долазимо и до ЕУ. Колико ће српско попуштање бити исплативо зависи од Брисела. ЕУ не сме да понавља грешке из времена које је претходило распаду Југославије. Мора да схвати да је Србији – не само овим или оним политичарима на власти – неопходна већа и конкретнија подршка.

Коктел-шаргарепе, знате оне мајушне, нису довољне. Укидање визног режима делује помало цинично наспрам неспремности Европљана да понуде озбиљнији комад овог поврћа. Конкретно: аутономију севера Косова, екстериторијалност српских манастира, посебан статус енклава, убрзање процеса придруживања.

Српске власти, нама је то јасно а требало би да буде и онима у Бриселу, не могу тек тако да дижу руке увис а да не добију ништа за узврат. Шта ће унија учинити да спречи ликовање овдашњих националиста и евроскептика који шире причу о „капитулацији”, брзо ћемо сазнати. Боље пре него касније.

Шта је Београд понудио као цену одустајања од првобитне резолуције, и то ћемо свакако сазнати. Такође боље пре него касније.

Може неко све ово да зове трговином – вулгарно поједностављеном омиљеном крилатицом противника споразумевања – али нагодбе су, и када су тешке, од памтивека најбезболнији начин изласка из ратова, криза и конфронтација.

Остаје кључно питање: како ћемо и где после Уједињених нација?

Лично сам био против повлачења резолуције. Требало је доследно задржати чврст став и још једном се олупати о стварност, што би онда могло да оснажи горњепоменути алиби: покушали смо све, чак и по цену заоштравања, не иде.

Био би то седатив за онај део домаће публике коју су године кокетирања са национализмом научиле да траже нереално и живе у пустим сновима.

Био би то аргумент доследности за читав каталог држава, правдање трошкова шефа дипломатије и 55 емисара који су обилазили свет тражећи подршку за првобитан нацрт српске резолуције.

Била би то, коначно, прилика да Србија покаже да је респектабилан преговарач. За неке друге преговоре који предстоје.

Потом је, баш зато сам био против повлачења резолуције, требало узети тајмаут и схватити да политика „и Косово и Европа” једноставно не функционише.

Сада је све друкчије. Али ако је компромисно попуштање повредило један део бирачког тела, ако ће одустајање Београда свакако навести део држава да признају Косово, ако је затамњен имиџ преговарачког респекта, онда све то не спречава лидере ове земље да у тишини кабинета или галами парламента почну да преиспитују своју политику.

Увелико на путу свађе се Европом, компромис је постигнут у последњи час. Највећа одговорност је, без обзира на хитну телефонску седницу владе, на директном преговарачу у Бриселу: Борису Тадићу.

Уколико испадне да је српска спремност на компромис само козметика да се одагнају тренутни притисци, претње па и уцене, а да се после тога политика коренито не промени, Тадићу и овој влади не пише се добро. Охрабриван за Запада – што је упозорење Тадићу – Томислав Николић се од раног јутра не скида са чеке.

Уколико српска власт коригује курс без потребе да мења кормилара, уколико заиста дугорочне интересе овог народа прилагоди стварности, Тадић би од политичара могао да постане државник.