Шта после девет година

Што више 11. септембар 2001. бледи у сећању, чиме на неки начин губи и светски цивилизацијски значај, подршка америчком рату у Авганистану све је мања, а председник САД Барак Обама има и најслабији рејтинг у јавности од уласка у Белу кућу. Заправо, можда је дошло време да се сведу рачуни америчког крсташког похода против Ирака, Авганистана и Ал Каиде у протеклих девет година. Бројчано, то су стотине потрошених милијарди долара, хиљаде погинулих америчких војника у Ираку и Авганистану, на стотине хиљада погинулих цивила у тим земљама. То је и претварање америчке територије у бојно поље, доношење нових закона о праћењу и прислушкивању грађана под изговором да је реч о националној безбедности. На иностраним фронтовима, оно што је у почетку изгледало као брза победа америчке војске претворило се у прави кошмар насиља, побуне, бомби и терора. Сваки пут када Америка негде војно интервенише, добар део света то доживљава као поход светског полицајца. Заправо, Америка је после 11. септембра 2001. године ушла у нову фазу сукоба с исламским светом. У Њујорку и Вашингтону нападнути су симболи Америке, њене војне моћи и капитализма, Светски трговачки центар и Пентагон. Али Америка у свом обрачуну с Ал Каидом и светским тероризмом после 11. септембра није успела да оформи јачу коалицију са исламским земљама, јер је незграпним потезима на неки начин од себе и направила непријатеља исламског света. Напротив, дилема и данас јесте: ради ли се о рату против светског тероризма, или о својеврсном крсташком походу у ширењу америчке империје? Ако је Вашингтон сву своју спољну политику после 11. септембра 2001. године усредсредио на проглашену борбу против светског тероризма, онда је за ту борбу изабрао неприкладно оружје: освајање других земаља. Јер, шта сада, где упутити нове казнене експедиције? После Авганистана дошао је Ирак, ко је следећи? Иран?

Сећање на 11. септембар 2001. године и осећај да се губи темпо помешали су се са свим последицама природних и политичких катастрофа. У САД подршка ратним опцијама далеко је од оне од пре девет година. Истина, професионално обољење сваке светске силе је мегаломанија, па ако су у Вашингтону одлучили да 11. септембар третирају као светску историјску прекретницу, каснији догађаји нису то и потврдили. Тероризам је у свету постојао и пре 11. септембра, он је све друго само не нов, корени мржње радикалних исламиста према САД остали су исти.

Пре девет година, терористички напади на Њујорк и Вашингтон довели су до промене идеолошког оквира нове америчке политике. Напуштена је прича о људским правима и демократији, то је потрошено и та се хипокризија иначе свуда и критиковала. Ипак, ризици ове нове империјалне стратегије огромни су. Најгори режими у свету постали су преко потребни савезници у борби против тероризма. Све препреке у том рату пале су 11. септембра, како војне, тако и политичке. Уместо комунизма светски непријатељ постао је тероризам. Сва средства постала су дозвољена ако америчка администрација објави да су јој корисна. Јавно мњење све подржава и спремно је на сва одрицања. Нико не поставља незгодна питања у стилу где је граница између „мањег зла” и издаје принципа. Где завршава превентивна самоодбрана, а где почиње агресија? Шта потхрањује тероризам? Где се завршавају „специјалне методе саслушања”, а где почиње злостављање и мучење? Како се ушло у инвазију Ирака на основу лажних информација?

Коначно, да ли Америка може да после девет година добије тај рат против тероризма? На овакав начин вођења, тешко. Срушити Ирак, убијати цивиле по Авганистану, све оно што се догађа у Пакистану, плус сада скандал око намераване паљевине Курана у САД?

Осама бин Ладен мора да се грохотом смеје у гудурама Авганистана.