Педофил у обданишту

Можда ће, кад стигне од силних послова, госпођа Ната Месарoвић сачинити, бар зa себе занимљив инвентар: ко је од њених изабраних судија био крагујевачки ђак.

Та околност из биографије часних судија не мора да буде мрља, већина студената је (вероватно) поштено стекла своја правничка знања. Али ако се провукао само један који је купио пар испита или диплому онда је то инфекција од које нема лека.

Од светих принципа права, правде и правичности запамтио сам бар један, који је вероватно цинични врхунац хуманости: свако је невин док се не докаже да није. То због тога што се догађало да недужни пострадају под руком правде „у име народа”, а многи зликовци остану угледни грађани. Окрените се око себе, ово није сумња него аксиом који не треба доказивати.

Декан Правног факултета у Крагујевцу, који је под тешким сумњама за аферу „индекс”, поново руководи факултетом. Изабрали су га његови саборци, људи под сумњом. Неке је полиција сликала док примају крупне паре за продају непостојећих знања. Лично сам уверен да ми је неко од тако зачетих судија већ пресуђивао за текстове о људима који су већ исплакнули своју мрачну прошлост.

Декан из Крагујевца је дирнуо јавност још једним правилом свога часног посла које гласи: „Боље је хиљаду криваца ослободити него једног невиног осудити”. Његово наставно-научно веће, сачињено углавном од људи под сумњом, дало је отказ (није реизабрало асистента) који је јавно говорио о разорности афере „индекс”, и околностима под којима су се трговци непостојећим знањем вратили како би васпитавали богове правде.

Занимљива је изјава министра просвете, који нас је уверавао да морамо бити стрпљиви. Док се процес не заврши, па да видимо шта ће суд да каже. Дотле се ти угледни људи имају сматрати недужним.

Е, сад, на овом месту прича може да добије димензије трагичног позоришта апсурда, пред којим је свака креативна машта у дефанзиви. Зна ли Високи савет судства ко ће пресуђивати декану и његовом научном синдикату? Та се ствар отегла као гладна година, све се чини као да неко заташкава крагујевачку правничку трагедију.

Питање би могло да гласи и овако: зашто ови невини људи, који живе лагодно, без гриже савести и под тешком сумњом да су трговали атестима који (негирају) најделикатнија правна знања, нису, на пример, суспендовани? Бојим се помало да је ово моје лаичко питање сувише наивно, те да ме неки заиста учени правник може исећи на фронцле. Добро, нека сече, али стотине људи ми је већ поставило то питање, само због тога што је свако од њих бар једном у животу био под теретом српске верзије судске правде.

Јесу ли им увек судили људи који знају како се то ради? Седамдесетих година у варошицама око Ужица радио је свој посао даровити преварант извесни Јоваџић. По образовању, колико се сећам, тај знаменити Лупен беше трговачки помоћник. Прво је одлучио да буде поморски официр, јер је био стасит и бела униформа му је лепо стајала. Ишао је по кућама, просио девојке, позајмљивао паре за свадбу и нестајао. Људи су ћутали и сакривали своју бруку и јад.

А онда је исти Јоваџић одлучио да ће бити гинеколог, што му је дошло некако занимљивије, а по природи је био радознао. Чак је успео да постане управник неког здравственог центра, а витални женски живаљ је сатима чекао на преглед код доктора Јоваџића.

Ухватили су га случајно, кад је један стажиста видео да шармантни гинеколог не уме да мери пулс, што му, додуше, за његове воајерске послове није ни требало.

Али, тај беше сам свој мајстор. Сам је смишљао и носио ризик свог прерушавања. У Крагујевцу је у питању читав један систем, у коме је високо образовање под сумњом за превару која разара и државу и друштво, читав један сегмент власти. Лично сумњам у српско правосуђе и његову резистентност на корупцију. То што грађанин појединац сумња, не значи да тај сегмент власти није невин. Ипак мислим да је то идеално место за легитимне Остапе Бендере и друге мутиводе. Ако бих то доказивао, морао бих пред њима, и то сазнање је узрок српске правосудне клаустрофобије. Немаш где, Стразбур је далеко. Живот је сувише кратак ретко ко дочека расплет у спорој и недостижној правди, осим ако ниси декан.

Ова прича о сумњи и недужности има и своју језивију верзију него што је осећање немоћи грађана у трагању за својом правдом. Свако је од нас слуга Јернеј своје неосетљиве државе, и ако се крагујевачки случај не реши што пре, Ната више неће имати шта да реформише.

Али, ево и примера. Свакога дана, било где ухвате по неког педофила, па се испостави да је тај манијак био „миран човек, добар домаћин и угледан грађанин”. Замислите да таквог нађу међу васпитачима у обданишту, што се, мислим, већ догађало. Али, он тврди да је невин, и да су му све то „наместили”. Процес траје, рочиште на свака три месеца, љубитељ деце се брани са слободе, и још га врате на место управника обданишта!

Па сад ви сами распоредите количине истинске невиности и чисте сумње, док суд не каже своје.