Глумац етике и естетике

Могло се десити да је Раде Марковић умро ове јесени на позорници Мадленијанума или Народног позоришта, играјући улоге које је припремао у представама „Три сестре” или „Златно теле”. Али то би за њега било некако превише патетично. За њега, још мање  карактеристично што је умро на одмору, далеко од родног Београда.

Раде Марковић спада међу оне познате личности које су по  лексиконима заједно са другим члановима своје уметничке породице. Покојни брат Бранко био је врсни играч и промотер нашег врхунског фолклора; прва супруга Оливера глумица и својевремено честа партнерка на сцени, а син Горан, један је од наших најуспешнијих филмских редитеља средње генерације. Раде је амблематични глумац урбаног Београда.

Био је изразити човек града и кад је играо монтањарску шерет-будалу  Николетину Бурсаћа. Морао је да на своје лице нанесе доста шминке  да би и сам поверовао у такве руралне парадигме. За Александра Обреновића већ му је било потребно мање шминке. А за Брика у Тенеси Вилијамсовој „Мачки на усијаном лименом крову” било је потребно само његово изражајно лице. Све те улоге и стотинак других што на позорници, што на филмском и телевизијском екрану сведоче о његовој изразитој способности трансформације, код нас посебно цењеној глумачкој вештини.

Хистрион такве древне вештине био је истовремено изразито модеран глумац, пре свега што је био човек који присебно сачекује сваки нови дан и који је разумевао шта се око њега дешава њему, свету и нама. Можда се баш зато тих његових скоро деведесет лета готово нису примећивале на стасу и гласу.

Како не би схватао апсурдни свет човек који је деценијама играо легендарног Бекетовог Поцоа у историјској представи „Чекајући Годоа”, саборац у подухвату да се ова јака доза против диктата соцреализма код нас узме на време. Био је међу онима који је одмах разумео сву изузетност Александра Поповића и заиграо његовог Љубинка (са нераздвојном Десанком) у тренутку кад је наша средина тек откривала тог нашег Јонеска .

Мојој генерацији још у ушима одјекује његов глас спикера првих „Филмских новости” по Ослобођењу, као што из истих дана памте бајковити лик Небојше у филму „Чудотворни мач”. Љубитељи новог читања наших класика цене како су Раде, ансамбл и редитељка Соја Јовановић у Академском врло рано осетили Нушића и његово сумњиво лице, као наше савременика.

Његови новосадски студенти глуме захвални су му што су од њега научили да је театар, осим естетике, и етика. И то не само на предавањима, већ целокупним својим примерним понашањем човека отменог и дирљиво чистог за каљавих дана наше такозване стварности. Није мало кад једна средина деценијама има пред собом такву парадигму глумца савршених средстава, намера и подухвата, некако и другачији и исти у сваком времену његовог дугог живота. Која је истовремено и парадигма ретке честитости и чистоте.

Јован Ћирилов