ГЛОБАЛИЗАЦИЈА МЕДИЈСКЕ ГРЕШКЕ

БАЛИ, Индонезија – Умилна клима овог рајског острва, гостопримство његових становника и опуштеност у сенци орхидеја необични су растварачи атмосфере међународне конференције попут Глoбалног интермедијског дијалога.
И док скуп посвећен промоцији слободе изражавања и толеранцији међу цивилизацијама и није почео, хук таласа чије се блештаво беле кресте разбијају о корални бедем подсетио ме на једно опште место: свет никада није живео у потпуном миру и складном уважавању својих мноштава – цивилизацијских, верских, културолошких, политичких…

Али, ратови и конфликти као прва пратиља историје чинили су – што је такође опште место – да се трагање за хармонијом убрза у опасним временима. Чињеница да је свет данас тако преповезан да локална грешка зачас може да прерасте у глобалну увећава ризике до неслућених размера.

Сетићете се карикатуре пророка Мухамеда у данском листу која је разбуктала страсти постројавајући на једној страни бранитеље слободе изражавања а на другој муслимане дубоко повређене зато што их је карикатуриста изједначио са терористима и зато што се неко усудио да хули на Алаховог посланика.

Оне који би да игноришу реалности света нових комуникација, данска карикатура подсетила је не само да живимо у глобалном селу у коме су друштва и појединци повезанији него икад раније, већ и на моћ медија.

Криза око карикатуре навела је Норвешку и Индонезију да интервенишу. Прва, европска, са потврђеном репутацијом светског миротворца и слободне штампе. Друга, азијска, најмногољуднија држава исламског света која је храбро крочила на пут ослобођења својих медија. Норвешки премијер Јенс Столтенберг и индонежански председник Сусило Бамбанг Јудојоно позвали су на Бали око 70 издавача, уредника и коментатора из 44 земље, као и функционере водећих светских медијских организација.

Како испољити слободу изражавања истовремено уважавајући различитости света? Могу ли се прихватити ограничења овог основног људског права? Какве су дугорочне последице неосетљивости према верским или културним осећањима других? Шта је етика новинарства?

Једни су неоптерећено гласно бранили став да је слобода говора једно од основних људских права. "Улога медија је да се и те како баве људима који контролишу судбине људи – политичарима", поручила је норвешка колегиница. Новинари су дужни да уважавају истине и чињенице и не смеју да буду сервилни сервис својих влада.

Други су се жалили на двоструке стандарде, на "крсташко новинарство" и нефер третман муслиманског света у светским медијима. Помињало се бомбардовање ТВ Београд, ТВ Џазире у Багдаду или Манар телевизије у Бејруту.

И једни и други су прихватили оцену председника Међународне асоцијације новинара да расте притисак на медије – од мултинационалних компанија до политичких центара моћи. "Услови за повратак исконским вредностима новинарства су отежани".

Сложили су се и око упозорења да је у све интегрисанијем свету новинарско незнање погубно по међусобно разумевање и толеранцију. Све је мање времена за размишљање, све више тривијализације. Новинари све мање уче и о професији и о њеној етици.

"Која је разлика између новинара и батерије?", питао је један од доскорашњих ветерана Си-Ен-Ена. "Батерија има и позитивну страну".

Шта и колико медији могу да учине да се избегну суморне хантингтоновске слутње о неизбежности сукоба цивилизација? Да ли медији могу себе да нађу у изреци коју сам чуо од турског колеге: гомила мудрих људи мора својски да се помучи да извуче камен који је у бунар бацио само један лудак.

Многи су се жалили да "моћни медијски конфекционари" покушавају свима да продају своје шнитове, да је мање дописника из иностранства – управо оних који сопствене јавности најбоље упознају са другим народима и културама. Закључујем да нисмо једине жртве парохијалности која нас је обузела.

Медијски посленици лако су се сложили око теоретски одређених принципа професије, али умногоме друкчије доживљавају улогу новинара у друштву. Да, медији јесу роба, али имају своју социјалну одговорност. Не, регулатива није пожељна јер би то било наметање. Да, медији морају да се боре за толеранцију и разумевање. Не, толеранција произилази из добро, поштено и одговорно обављеног посла, а држећи се стриктно професије медији једино могу да промовишу људска права.

На крају је степен сагласности био изненађујући – и свакако је у раскораку са реалностима света. Што и не чуди. Закључци садрже много више толеранције и разумевања него стварност без тиркизног мора, палми, сока од гуаве, јастога и љупких балинежанских осмеха.

Без обзира на то, био је ово корак у правом смеру. "Конференција је показала да не важи правило да ако нисте са нама, онда сте против нас", рекао је на крају скупа норвешки министар иностраних послова Јонас Гар Сторе алудирајући на творца ове кованице и покретача "рата против тероризма".

"Слобода изражавања је основно право, али никада не сме да буде изолована од контекста. Свест о осећањима других људи и о њиховом праву да буду поштовани требало би да буду део нормалног, цивилизованог понашања". Норвежанин ме подсетио на стару изреку: слобода говора не подразумева право да у препуном биоскопу викнете "ватра!".

Дефинитивних одговора нема. Дилеме остају, али оквир дијалога је скројен. Скуп је оправдао идеју. Проширио хоризонте. Упознавање је предуслов одвраћања од сукоба у чијим су темељима пречесто незнање и недостатак добре воље.

Сличне апеле за толеранцијом недавно сам у Бејруту слушао не од новинара већ од црквених високодостојника. Као што ми се који дан касније у Дамаску потврдио традиционални међуверски склад. У Истанбулу сам прошао поред нове хришћанске цркве – прве подигнуте уз дозволу власти после Ататурковог времена.

Ово и недавни боравци у Бејруту, Дамаску и Истанбулу истовремено су ме подсетили какав је пред Србијом титански задатак да, прво, упозна свет са сопственим државним постојањем па да онда, друго, себе на неки начин брендира. Када се искључе обавештени политичари, новинари, дипломате и професионалци – значи мањина – тешко да сам срео неког ко на помињање имена Србија није љубопитљиво подизао обрве.

"Знате, бивша Југославија. Тито", објашњавам. "Држава новог имена која је млађа од сваке њене једногодишње бебе", представио сам се овде, а са Балија послао разгледницу на којој сам, за сваки случај, поред Србија ставио и Југославија. Кад стигне до Европе ваљда ће већ знати.

Питање имиџа земље није само питање новца. Зашто нас није било на донаторској конференцији о Либану одржаној у Стокхолму? Зар је штедљивом министру финансија било тешко да поклони једна амбулантна кола и име Србија стави на листу? Да се види.

С правом тражимо заштиту када нам Марти Ахтисари приписује колективну кривицу, а испада да – када су други у питању – олако заборављамо времена када смо очекивали солидарност света. Где се затрла порука са јапанских поклона који нас возе Београдом?

Не питај коме звоне звона, писао је Хемингвеј. Када боље размислим, зашто бих се чудио. Чујем да су на Голији – планини коју сам "усвојио" опчињен њеном лепотом и скрхан тугом њеног заборава, хтели да изграде сточну пијацу на месту где је рођен свети Сава!

Ко не ваља себи, не ваља ни другима. А што се новинара тиче, нису они криви за оно што су објавили, колико су криви за оно што – нису објавили.