Безимени хероји свакодневице

Ведар, стално осмехнут, са готово дечијом разиграношћу у погледу, живописан као и његови радови, Антонио Сеги, један од највећих савремених сликара Латинске Америке, чија се изложба отвара вечерас у галерији „Хаос” у 20 часова, говорио је пред новинарима јуче, дан пошто је први пут обишао Београд, о инспирацији, глобализацији, породици, деци, шеширима, свом омиљеном лику – Густаву. Иако отворен и знатижељан, у одговорима је донекле тајанствен, не нудећи лака разјашњења, остављајући крај вишезначним. Чини се не из жеље да нешто сакрије већ из жеље да заинтересује. И нас и вас.
Припадник оне чувене генерације, како пише Борка Божовић, којој припадају Еро, Дадо, Пињон, уз нашег Величковића, Сеги, који је рођен 1934. у Кордоби, у Аргентини, највише борави у Паризу, где је, поред Шпаније, и студирао сликарство и скулптуру. Дела овог фигуралног концептуалисте, блиског стрипу и поп-арту, који је имао преко 260 самосталних изложби и који је награђиван са 38 награда на свих пет континената, налазе се у бројним знаменитим колекцијама и музејима широм света, међу којима се налази и Музеј савремене уметности у Београду. Има ту цртежа, слика великих формата, графика различитих техника, скулптура... Наша публика његове слике имала је прилике да види два пута – 1967. и 1998.
Како сам каже, ради у серијама. Свака је поникла из другачијег извора и свака, сходно томе и поруци коју жели да пошаље, има своју технику. А инспирише га све, буквално све што види.
– То су понекад нека позната имена, понекад безимени хероји свакодневице, моје детињство, земље у којима сам боравио. То је глобализован свет у којем живе сви моји јунаци, који могу бити било ко и бити било где. Свака промена теме доноси нову технику, тако је занимљивије – објашњава Сеги, једним ухом већ слушајући ново питање, које се тиче начина којим гради своје слике.
– Кад радим могу да седим или да стојим и како напредујем са радом на делу тако се различити нивои слажу један на други, чинећи ту унутрашњу архитектуру, о којој често говорим. Она је можда и најважнија. (/slika2)
Најпрепознатљивија црта његовог рада јесте карикатурни цртеж. Цртао је много, без престанка, јер је „за њега сликарство пре свега задовољство”. Увек ангажован, бритког ума, са згуснутим али специфичним хумором. Уз незаобилазног Сењор Густава, лика често присутног на његовим платнима, који је скоро увек у трку, са зањиханом краватом, и обавезно Борсалино или панамским шеширом.
– Тешко је све то објаснити. Питате ме ко је он? Да ли је он антихерој данашњег света, глобализације? Такве ликове имао сам још од 17. године, кад сам студирао. Такви ликови ме прате током целог мог рада. Тада су услови живота били другачији, али је лик опстао. Јер, он је човек, цео људски род. Што се имена тиче, Густава нисам измислио, то име сам пронашао у једној критици. А шешир, зашто увек има шешир? Зато што се у свим мојим делима увек налази историјска реконструкција мог детињства. А ни оца ни деду никада нисам видео без шешира – лаконски каже овај уметник, чији је рад, према речима критике, постао готово класика.
На његовим сликама има пуно свега. Али има мало жена. Можда зато јер их је у његовом животу било много – чује се опаска, на коју Сеги, кроз смех, реагује:
– То је већ друга прича!
А онда одговара на питање.
– У мојим најранијим успоменама жена је била везана за кућу, није много излазила. То је можда био случај и код вас, али код нас, у Аргентини, то је било готово правило. Оне су, такорећи, биле невидљиве. Не заборавите да је шопинг, као реч, измишљена пре само 15 година. А шопинг се, углавном, поистовећује са женама, зар не?
Поред свега поменутог, Сеги је познат и као страствени колекционар. Тиме је почео да се бави још у детињству, од 12. године, и од тога још увек није одустао. Данас, када важи за једног од највећих колекционара преколумбијске, углавном латиноамеричке и афричке уметности, каже да због количине дела која поседује, а која испуњавају скоро сваки кутак његове куће, од подрума до крова, не може нигде ни да се пресели чак иако би то хтео. Мада не жели. И ту страст не мисли да угаси. Никада.

М. Димитријевић