"Продаја" Космета рационална опција

И поред сигнала који долазе, пре свега из САД, да би могао да се успори процес решавања статуса Косова и Метохије, на Западу преовладава став да морамо да платимо кривицу за Милошевићеву политику тако што ће нам бити одузет овај део територије. То ће бити дно које ће Србија дотаћи после петнаест година пропадања. Али, ова суморна прогноза Милана Николића, директора Центра за проучавање алтернатива за Србију, може бити и шанса за нови почетак.

"Ако смо стављени пред избор да изгубимо Космет, онда је боље да то буде са неком компензацијом. Саветовали смо наше преговараче да не преговарају тако што ће рећи: не дамо, већ шта можемо добити за узврат", каже овај политички аналитичар са добрим контактима у међународним круговима чија експертска организација ЦПА ради истраживачке пројекте за странце, али и владине институције.

Србија би, по Николићу, уколико јој се одузме Космет морала да добије озбиљну економску надокнаду: убрзани пут у Европску унију, приступ преткандидатским и кандидатским фондовима уз додатну финансијску помоћ САД од четири до пет милијарди долара.

То изгледа као продаја Косова и Метохије?

– Знам да звучи страшно, али наша једина објективна и рационална опција јесте да, тако кажем, "продамо Космето". Гробови мојих предака по мајчиној линији су тамо. Мом ујаку је официр УЧК држао пиштољ у устима и наредио му да напусти кућу коју су после спалили. То су све емоционалне чињенице. Али, експертски гледано, не би ваљало да Србија задржи Космет на начин на који га је раније контролисала. То би било као да гајимо канцер у стомаку само зато што је наш.

Такав расплет онда лако доводи на власт радикале?

– Према свим истраживањима, ако би до избора дошло пре решавања статуса Космета, под условом да дође до предизборне коалиције свих демократских снага, победио би демократски блок. После решавања статуса побеђује блок СРС и социјалиста са мањим отпадничким партијама које би изашле из садашње владајуће коалиције. То је такозвана "домаћинска Србија" која би се приближила радикалима, јер њих само занимају власт и новац.

Медија Галуп је недавно утврдио да је подршка радикалима опала за пет одсто?

– Радикали имају подршку између 15 и 18 одсто гласача у целом бирачком телу. Али од оних који су рекли да би изашли на изборе тај проценат се креће између 30 и 36 одсто. То су људи који су били верни Милошевићу и СРС, а ту је и један мали број оних који су се разочарали у демократе. Већина бивших присталица демократских странака одлази у апстиненте. Али, они који би гласали за СРС урадили би то из протеста јер су разочарани због неиспуњених обећања демократа.

Међутим, ту се појављује један феномен који ћемо испитати у следећем истраживању. Разочарани бирачи би гласали да би казнили демократе, али не да би СРС довели на власт. Другачије би се определили када би видели да радикали могу да освоје власт.

Зашто?

– Они јесу незадовољни, али знају да би им са радикалима било још горе. Како да кажњавају ове што нису добри када ће доћи они са којима ће им бити још горе.

Колико је то процената?

– Процене су да је то од пет до десет одсто бирача који би могли поново да гласају за демократске странке када им се предочи да СРС може стварно да победи. Због односа ЕУ, ММФ и Светске банке победа радикала би се одразила на смањење прилива страног капитала, а то би оставило последице на социјалну и економску ситуацију већине становништва .

Радикали заоштравају реторику и  као да поново облаче "Шешељев капут". Зар то не одбија бираче?

– То је свесна тактика СРС. Навлаче јагњеће крзно, цивилизују се како би људи били склонији њима. Тако су почели да стижу, нажалост, и неки сигнали из САД и Европе како може да се комуницира са радикалима. Са уљуђењем они добијају гласове, са повратком на стару реторику губе. У рукама имају два инструмента којима хладе и загревају интерес за странку и вешто их користе.

Они сада покушавају да хладе симпатије бирача, очекујући изборе пре него што се одлучи коначан статус Космета. СРС неће власт пре него што се реши питање Косова и Метохије. Неће да добију у руке два врућа кромпира, од којих један Космет, а други Младић. Њих заправо српски национални проблем не занима. Они су лажни националисти и патриоте, али имају реалистичан однос према власти.

Сада се говори како да би избори могли да буду у мају 2007. године после доношења новог устава?

– Мислим да је подједнако вероватно да буду и у децембру ове године.

Ако и Младић буде ухваћен, а има неких наговештаја да би то могло да се деси још ове године, онда СРС добија чисту ситуацију коју ће ако дође на власт да упропасти. Они немају концепт, ни кадрове. Имаће лош однос са ЕУ и са њима неће потписати Споразум о асоцијацији, капитал ће спорије долазити и после њихове владавине популарност СРС ће спасти на природних 10 до 12 одсто .

Шта ће онда бити са странкама из демократског блока?

– Током владавине радикала створиће се нова коалиција демократа и ДСС-а, неки нови ДОС, који ће израсти на социјално-економској критици и победити. Али ми ћемо изгубити неколико година. Можда ће СРС очистити криминал и корупцију из заосталих режима од 2000. године. То ће им побољшати углед, али од тога се не живи. Народ хоће посла, економску и социјалну сигурност коју они не могу да пруже. Али ће то бити и крај СРС као једне напумпане странке.

Као критичар неолибералног концепта, како гледате на Национални инвестициони план?

– Прошло је пет година и ми немамо озбиљан економски раст, а још мањи раст запошљавања. Показало се да неолиберални мит радо гаје лењи интелекти, јер по њима наводно тржиште све решава. Ми смо морали на сопственој кожи да утврдимо оно што је већ испробано у Латинској Америци, јужној и централној Азији, централној и источној Европи. Привредни раст имају Кина, Јужна Кореја, а то су државом асистиране и планиране тржишне економије. Динкић сада схвата да то не функционише и иде на нешто друго. Али средства намењена за инвестициони циклус више се усмеравају политичким критеријумима за корист Г17 плус. Они се плаше да ће пасти испод парламентарног цензуса. Није то прави начин инвестирања у Србији као, на пример, у Ирској и Финској где се се финансирали образовање и научно-технички развој. То што поправљају путеве школе и сређују болнице је потребно, али није нешто што ће произвести економски раст и повећати запосленост. Да се гледало шта би економски било најпрофитабилније, критеријуми за деобу пара би били другачији.

Зашто спомињете Г17 плус, па од  реализације НИП-а ће имати користи и остале странке у влади?

– И они ће се огребати, али све иде преко инфраструктуре Г17 плус. Ми треба да проучавамо Ирску и на који начин је она трошила средства из фондова ЕУ и начин како су то радиле Португалија, Шпанија и Грчка и и видели бисмо разлику. Ирци су кроз дизање квалитета своје високообразоване радне снаге привукли најпропулзивнији и најквалитетнији страни капитал, ИТ технологије, биоинжењеринг, телекомуникације. Зато Ирску називају келтским тигром. Вредело би размотрити то искуство и прилагодити српским условима један такав модел.

-----------------------------------------------------------

Бошњаци за САД више нису жртве

Поводом оптужбе Сулејмана Тихића да се Србија меша и врши притисак на правосуђе у Босни и Херцеговини, Милан Николић каже: "То је запаљива реторика пред изборе у БиХ. САД и ЕУ су схватили да постоји равнотежна клацкалица. Ако тражите дасе укине Дејтонски споразум не можете Србима одузети право да се на референдуму демократски изјасне да ли хоће да и остану у Босни и Херцеговини. Зато морају да лупају по прстима сада и Бошњаке , а не само Србе као што је раније било. Муслимани се све више показују као фактор који ремети постојећу равнотежу, јер Американци унутар њиховог етничког простора откривају скривене Ал каидине елементе. Многи од њих су су добили пасоше Босне и сада их хватају по свету као Ал каидине курире. Зато за Американце Бошњаци нису више само жртве, већ елемент ремећења равнотеже и прављења нових проблема у Босни."

-----------------------------------------------------------

НВО не смеју да буде партијске

– Могу да се не слажем са Наташом Кандић и Биљаном Ковачевић-Вучо, али ћу увек бранити њихово право да нешто јавно кажу и објаве. Овде постоји тенденција да ако вам се не допада када неко нешто прича да тражите његову забрану. То раде и неке од невладиних организација када су тражиле да се забрани СРС.

Тако један део невладиног сектора улази у домен политике на начин који их компромитује, јер се партијски сврставају подржавајући одређене партије као ЛДП Чедомира Јовановића. Када се каже да је једна организација невладина то је први део дефиниције. Заборавља се да оне морају да буду и непрофитне и непартијске. Хоћеш у политику направи странку и изађи на изборе. Ако хоћеш да будеш у НВО сектору онда мораш да прихватиш одређена правила понашања која су таква да не можеш да увек избегнеш политику увек. Чим говоримо о људским правима ми смо на терену политике, али не смеш да подржаваш једне, а нападаш  друге странке – каже Николић.