ЗАПАДНО ПОШТЕЊЕ

План Мартија Ахтисарија је неповољнији него што се могло очекивати. Осим што предвиђа независност Косова и Метохије, која је за српску страну сасвим природно неприхватљива, механизми којима се штити српско становништво апсолутно су незадовољавајући. Ако се има на уму невероватна диспропорција између оног што се од Србије и српског народа захтева, односно што им се ускраћује, и онога што се косовским Србима и Србији нуди, Ахтисаријев план није само неповољан већ је и увредљив.

Било би, донекле, логично очекивати да компензација за, овим планом предвиђену, независност Косова и Метохије буде барем суштинска аутономија српских општина. Формална логика и здрав разум би налагали и више од тога: ако Албанци могу да одвоје део Србије, Срби са Косова и Метохије такође могу да одвоје део Косова – у овом случају северног, зашто не и неку енклаву попут Штрпца. Пошто принцип територијалног интегритета више, очигледно, не би представљао угаони камен међународних односа, зашто би то онда представљао принцип територијалног континуитета, нарочито када постоје примери територијалног дисконтинуитета држава (Каљининград рецимо). Исто решење би логички морало да важи и за Босну и Херцеговину. Наравно да здрав разум, формалну логику, коначно и правду, нико на Западу не жели озбиљно да узме у обзир, али то што план не предвиђа ни много мање од горенаведеног – а то је барем суштинска аутономија српских општина на Космету – потпуно је деградирајуће, чак и лицемерно. Занимљиво је прочитати у Ахтисаријевом предлогу решења како Косово треба да буде "мултиетничка заједница заснована на једнакости свих њених грађана која има сопствену, дистинктивну заставу, грб и химну, који одражавају мултиетнички карактер Косова". Једини проблем је што би у случају независности и са механизмима заштите које тај предлог предвиђа, Косово било све – само не мултиетничка заједница. Да ли заиста ико гаји илузију да би се протерани Срби с Косова вратили, сада на независно Косово, или да би Срби који тамо још увек живе дуго опстали на истом у недостатку суштинске аутономије која је, поред останка Косова и Метохије у саставу Србије, једини гарант њиховог опстанка и мултиетничког карактера Косова и Метохије?

Ахтисаријев предлог, и поред наведених елемената, ипак може да допринесе бољем сагледавању ситуације из српске перспективе. Постало је, наиме, кристално јасно, након Ахтисаријеве посете, да у оваквом контексту, са западним силама никакав договор у вези с Косовом неће бити могућ. Колико год српска страна била конструктивна, решење ће у потпуности задовољити косметске Албанце. Време је да схватимо право значење синтагме "бити конструктиван". Њена употреба на Западу само је елегантан начин да се изрази став да воља велике силе мора бити испоштована. На додатним "преговорима" српска страна неће добити ништа значајно. У најбољем случају добиће се евентуално општина више, можда већа "одговорност" општине Северна Митровица над "Универзитетом на српском језику". На први поглед ради се о важним помацима – суштински они ништа не мењају. Неће проћи неколико деценија, а можда и година, а на независном Косову Срба више неће бити. Без суштинске аутономије, Срби на Косову полако ће се исељавати под притиском албанског становништва. И без тог притиска, шок изазван евентуалном независношћу јужне српске покрајине биће довољан да покрене први талас избеглица.

Коначно, никако не треба заборављати да је и сам појам договора са великим силама умногоме релативна ствар. Рат 1999. године престао је договором сукобљених страна. Престанак рата одговарао је СР Југославији али и НАТО-у. Резолуција 1244 је плод тог договора. Она предвиђа поштовање суверенитета и територијалног интегритета тадашње СРЈ а данас Србије. Резолуција 1244 предвиђа чак и повратак у покрајину одређеног броја припадника српске војске и полиције. Данас се западне силе понашају као да поменутог договора никада није било. То једноставно значи да чак ни постигнути договор, у овом случају још увек неизвестан, не представља никакву гаранцију за српску страну, ако су за примену споразума задужени Албанци или западне велике силе. Када се унапред зна да преговори неће ништа променити, да српски рационалан и компромисан став не наилази на разумевање, да никакав облик српске конструктивности неће помоћи, питање је просто – шта и како даље радити?

истраживач сарадник у Институту за међународну политику и привреду