ZAPADNO POŠTENjE

Plan Martija Ahtisarija je nepovoljniji nego što se moglo očekivati. Osim što predviđa nezavisnost Kosova i Metohije, koja je za srpsku stranu sasvim prirodno neprihvatljiva, mehanizmi kojima se štiti srpsko stanovništvo apsolutno su nezadovoljavajući. Ako se ima na umu neverovatna disproporcija između onog što se od Srbije i srpskog naroda zahteva, odnosno što im se uskraćuje, i onoga što se kosovskim Srbima i Srbiji nudi, Ahtisarijev plan nije samo nepovoljan već je i uvredljiv.

Bilo bi, donekle, logično očekivati da kompenzacija za, ovim planom predviđenu, nezavisnost Kosova i Metohije bude barem suštinska autonomija srpskih opština. Formalna logika i zdrav razum bi nalagali i više od toga: ako Albanci mogu da odvoje deo Srbije, Srbi sa Kosova i Metohije takođe mogu da odvoje deo Kosova – u ovom slučaju severnog, zašto ne i neku enklavu poput Štrpca. Pošto princip teritorijalnog integriteta više, očigledno, ne bi predstavljao ugaoni kamen međunarodnih odnosa, zašto bi to onda predstavljao princip teritorijalnog kontinuiteta, naročito kada postoje primeri teritorijalnog diskontinuiteta država (Kaljiningrad recimo). Isto rešenje bi logički moralo da važi i za Bosnu i Hercegovinu. Naravno da zdrav razum, formalnu logiku, konačno i pravdu, niko na Zapadu ne želi ozbiljno da uzme u obzir, ali to što plan ne predviđa ni mnogo manje od gorenavedenog – a to je barem suštinska autonomija srpskih opština na Kosmetu – potpuno je degradirajuće, čak i licemerno. Zanimljivo je pročitati u Ahtisarijevom predlogu rešenja kako Kosovo treba da bude "multietnička zajednica zasnovana na jednakosti svih njenih građana koja ima sopstvenu, distinktivnu zastavu, grb i himnu, koji odražavaju multietnički karakter Kosova". Jedini problem je što bi u slučaju nezavisnosti i sa mehanizmima zaštite koje taj predlog predviđa, Kosovo bilo sve – samo ne multietnička zajednica. Da li zaista iko gaji iluziju da bi se proterani Srbi s Kosova vratili, sada na nezavisno Kosovo, ili da bi Srbi koji tamo još uvek žive dugo opstali na istom u nedostatku suštinske autonomije koja je, pored ostanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije, jedini garant njihovog opstanka i multietničkog karaktera Kosova i Metohije?

Ahtisarijev predlog, i pored navedenih elemenata, ipak može da doprinese boljem sagledavanju situacije iz srpske perspektive. Postalo je, naime, kristalno jasno, nakon Ahtisarijeve posete, da u ovakvom kontekstu, sa zapadnim silama nikakav dogovor u vezi s Kosovom neće biti moguć. Koliko god srpska strana bila konstruktivna, rešenje će u potpunosti zadovoljiti kosmetske Albance. Vreme je da shvatimo pravo značenje sintagme "biti konstruktivan". Njena upotreba na Zapadu samo je elegantan način da se izrazi stav da volja velike sile mora biti ispoštovana. Na dodatnim "pregovorima" srpska strana neće dobiti ništa značajno. U najboljem slučaju dobiće se eventualno opština više, možda veća "odgovornost" opštine Severna Mitrovica nad "Univerzitetom na srpskom jeziku". Na prvi pogled radi se o važnim pomacima – suštinski oni ništa ne menjaju. Neće proći nekoliko decenija, a možda i godina, a na nezavisnom Kosovu Srba više neće biti. Bez suštinske autonomije, Srbi na Kosovu polako će se iseljavati pod pritiskom albanskog stanovništva. I bez tog pritiska, šok izazvan eventualnom nezavisnošću južne srpske pokrajine biće dovoljan da pokrene prvi talas izbeglica.

Konačno, nikako ne treba zaboravljati da je i sam pojam dogovora sa velikim silama umnogome relativna stvar. Rat 1999. godine prestao je dogovorom sukobljenih strana. Prestanak rata odgovarao je SR Jugoslaviji ali i NATO-u. Rezolucija 1244 je plod tog dogovora. Ona predviđa poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ a danas Srbije. Rezolucija 1244 predviđa čak i povratak u pokrajinu određenog broja pripadnika srpske vojske i policije. Danas se zapadne sile ponašaju kao da pomenutog dogovora nikada nije bilo. To jednostavno znači da čak ni postignuti dogovor, u ovom slučaju još uvek neizvestan, ne predstavlja nikakvu garanciju za srpsku stranu, ako su za primenu sporazuma zaduženi Albanci ili zapadne velike sile. Kada se unapred zna da pregovori neće ništa promeniti, da srpski racionalan i kompromisan stav ne nailazi na razumevanje, da nikakav oblik srpske konstruktivnosti neće pomoći, pitanje je prosto – šta i kako dalje raditi?

istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu