Девојчице чешће беже од куће

У току протекле године 123 малишана решило је да побегне од куће, а подаци Полицијске управе за град Београд говоре да на једног дечака који реши да „спакује кофере” долазе чак три девојчице за којима се расписује потрага. Током 2009. године инспектори Одељења за потражне делатности СУП-а у Београду тражили и, на сву срећу, пронашли 90 девојчица и 33 дечака, а највећи број „бегунаца” – 88 њих, имао је између 14 и 18 година. До септембра ове године 66 деце – 47 девојчица и 19 дечака, побегло је од куће и враћено је родитељима, а према речима Снежане Сандић, самосталног полицијског инспектора у одељењу за сузбијање малолетничке делинквенције у ПУ за град Београд, најкритичнији периоди за бежање од куће су полугодиште и крај школске године.
– Лоше оцене предњаче на листи мотивације да се „спакују кофери”, а следећи разлог су љубавни проблеми, узроковани чињеницом да се родитељи не слажу са емотивним избором детета или имају строга правила када су у питању ноћни изласци са симпатијом. Међутим, треба истаћи да су свађе око оцена или љубавних проблема само повод да се „промени” животна адреса – узрок је најчешће дубоко неслагање са родитељима или снажан осећај детета да је неприхваћено, невољено или несхваћено и да родитељи немају времена ни разумевања за његове проблеме. Полну неравнотежу ја тумачим чињеницом да су девојчице у психолошком смислу заиста нежнији пол и да тегобније подносе буре адолесценције – истиче наша саговорница.
С друге стране, родитељи са већом стрепњом гаје женску децу, па им често намећу и строжија васпитна правила што у тинејџерском периоду рађа бунт и пркос. Осим тога, девојчице теже подносе родитељске свађе, бракоразводне расправе и конфликтну атмосферу у кући.
– Добра вест гласи да се готово сви бегунци пронађу – најчешће су привремено смештени на адреси најбољих пријатеља или њихових познаника јер желе „да заметну траг” па не побегну код „првоосуимњичених” пријатеља. Потрага за одбеглима некада траје само један дан, а полицији је најчешће потребно пар дана да уђе у траг бегунцу, а нису ретке ни ситуације да се дете само врати кући – објашњава Снежана Сандић. 
Мр Тијана Мировић, психолог и породични психотерапеут истиче да бекство од куће може бити мотивисано мноштвом различитих разлога који варирају по степену сложености, али је по правилу везано за поремећене породичне односе.
– Иако је импулсивност психолошко средње име адолесцената, потребно је много разлога да би се побегло од куће, а деца се на овај корак најчешће одлучују када насиље постане доминантан начин породичне „комуникације” и када атмосфера у дому постане толико неподношљива да је одлазак на улицу (у метафоричном и буквалном смислу те речи) боља варијанта него останак код куће – истиче наша саговорница. 
А на питање да ли дете успева да помири страсно испосвађане супружнике и врати мир у породични дом, наша саговорница одговара да се након овог „чина” ствари понекад промене, али дететов одлазак често „долије уље на ватру” породичних сукоба.
– Прва реакција родитеља на бекство детета од куће јесте страх, кога замењује осећај олакшања након проналаска или повратка „бегунца”, али ова осећања брзо замењује бес и љутња – закључује Тијана Мировић.
Катарина Ђорђевић