Песак, нафта и оружје

Саудијска Арабија је највећи светски купац наоружања и војне опреме. Не само да је Ријад сада наручио од САД оружја у вредности од око 60 милијарди долара, што су Американци већ прогласили највећим послом у историји њихове војне индустрије, већ Саудијска Арабија истовремено купује модерно оружје и у Европи, у Кини и од Русије. Чиме Саудијци заиста и на делу показују да се њихова спољна политика ослања на четири стуба.
Наиме, Саудијска Арабија је већ раније купила од евроконзорцијума 72 борбена авиона „тајфун“, од раније поседују 100 авиона типа „торнадо“, имају британске школско-борбене апарате „хоук“, америчке и европске хеликоптере. Уз америчких 136 авиона Ф-15, куповином нова 84 авиона Ф-15, саудијска борбена авијација биће, после израелске, најмоћнија ваздушна флота у региону. Ту офанзивну компоненту војне моћи Саудијске Арабије чини и 50 балистичких ракета средњег домета ЦСС-2 кинеске производње. Те ракете, које су Саудијци купили од Кинеза крајем деведесетих година прошлог века, имају домет од око 3.500 километара и могу да носе и нуклеарну бојеву главу. Управо због тих кинеских балистичких ракета у Саудијској Арабији, Израел је својевремено и започео програм производње својих балистичких ракета средњег домета. Уз сваку јединицу саудијске војске с кинеским балистичким пројектилима стациониране су батерије америчког ПВО система „патриот“, али ту су и француске ПВО ракете „кротал“.
Саудијска Арабија је и велики купац француског оружја, једно време је Ријад био заинтересован за француске авионе „рафал“, но сада је у току погађање око куповине ратних бродова, конкретно фрегата. Саудијска Арабија настоји да диверзификује своје наоружање и војну опрему, па са Русијом преговара о куповини 150 тенкова Т-90С, 250 борбених возила пешадије БМП-3, 120 хеликоптера „Ми-17” и 30 хеликоптера „Ми-28”. У Ријаду су заинтересовани и за руски ПВО систем С-400.
Да трка у куповини оружја и војне опреме у том региону не би била сведена само на Саудијску Арабију, наравно уз Иран, побринули су се и Уједињени Арапски Емирати, који купују руско оружје, ПВО систем „панцир“, немачке извиђачке АБХО аутомобиле „фукс“, финске оклопњаке „патрија“, амерички ПВО систем „патриот“, италијанске ратне бродове, америчке транспортне авионе и борбене хеликоптере. Емирати намеравају да од 2013. године своја 63 авиона „мираж-2000“ замене апаратима „рафал“.
Дакле, државе Блиског истока убрзано се наоружавају. Војне инвестиције у том региону мере се стотинама милиона евра. Неизвесна ситуација око иранског нуклеарног програма и највећа светска налазишта нафте део су разлога за драматичан раст војних трошкова. Иран се наоружава из бојазни да би Америка могла да покуша војно рушење режима у Техерану, Саудијска Арабија страхује од превише јаког Ирана, Ирак је у хаосу домаћих недаћа, Уједињени Арапски Емирати такође страхују од Техерана, Сирија пактира са Ираном, на југу је Јемен који се бори и против домаће Ал Каиде и против иранског утицаја, док је на северу Израел који све то мора пажљиво да прати. Углавном, идеално тржиште за продају оружја где нико није „гадљив“. Пре десет година Велика Британија је продала Саудијској Арабији оружје у вредности од 131 милион фунти иако у Саудијској Арабији даље криминалцима јавно режу ноге и руке. Годинама су Саудијска Арабија и Индонезија били највећи купци британског оружја управо у време када су те две земље биле и највише критиковане у свету због стања људских права у њима. Упркос јавним опредељењима за етику у спољној политици Велика Британија, на пример,  годинама је продавала, па и даље продаје, оружје земљама које су умешане у регионалне конфликте или имају лоше резултате у домену људских права. Саудијска Арабија свакако није најсветлији пример демократије и људских права, али је продаја оружја и војне опреме управо тој земљи прави пример брака између прокламованог идеализма и реалне политике.
Све то показује да рат као инструмент политике свакако није ислужен, да је он и даље средство за постизање све различитијих циљева. Класична правила игре у међународној политици нису промењена. Поготово то важи за Блиски исток.       
          

Мирослав Лазански