Ко ће коме ако не свој своме

„Ма неће ваљда!”, била је најчешће изговарана реченица међу филмским извештачима и критичарима на венецијанском Лиду још пре почетка па и током саме 67. Мостре. Односила се на чињеницу да је међу такмичарским филмовима и филм „Негде” Софије Кополе, некадашње драгане и велике пријатељице председника жирија Квентина Тарантина, који се сматра и главним кривцем за Софијин развод са (редитељем) Спајком Џонзом, о чему је својевремено брујала жута штампа, а томе није одолела ни традиционално, иначе, озбиљна „Политика”.

То да би се могло догодити да, из горе поменутих разлога, Софија Копола добије неку од венецијанских награда, калкулисало се у извештајима током фестивала, али у то да ће се Тарантинов председнички сценарио завршити поглављем у којем Софија Копола осваја баш „Златног лава”, мало је ко, склон иначе логици и каквом-таквом моралу, искрено веровао.

Е, сад, логика и није баш најјача страна недозрелог „америчког вундеркинда”, што се и види из његових филмова, али о његовом моралу или што би ми у овим крајевима радије рекли – његовом поштењу, мало ко је икада размишљао, осим, вероватно, његових интимних пријатеља. У том смислу Квентин Тарантино и јесте испао веома поштен човек. Наградио је своју интимну пријатељицу и још низ личних пријатеља, међу које спада и Алекс де Иглесија (награде за најбољу режију и сценарио за „Последњи циркус”) и амерички ветеран Монти Хелман (специјална награда за „Пут за нигде”).

И то је било довољно да се италијанска, британска и француска штампа „острви” после завршетка Мостре на Квентина Тарантина, оптужујући га веома оштро за непотизам. И јесу делимично у праву, јер филмови Софије Кополе, Иглесије или Хелмана, нису ремек-дела. Међутим, нису то ни лоши филмови. Они су сасвим солидно одражавали просек овогодишњег такмичарског програма у којем је било сијасет сасвим добрих филмских дела, али не и врхунских. Па шта онда у таквој ситуацији да ради Квентин Тарантино, него да се руководи оном народном – ко ће коме ако не свој своме?!

Руку на срце, није му то ни први пут (сетите се његовог канског жирирања, када је наградио свог корејског пријатеља), али није то ни његова „измишљотина” нити он за „мешетарење” у жирију поседује ауторска права. Ради се то од када је филмског света и века, моћних продуцената и дистрибутера (довољно је видети ко је на најавним и одјавним филмским шпицама).

Па зар заиста мислите да је Тим Бартон пролетос у Кану наградио филм Апичатпонга Вирасетакула зато што је то био најбољи филм? Је ли Капланоглуов „Мед” заиста надмашио све, зимус у Берлину? Не будите наивни.