Ko će kome ako ne svoj svome

„Ma neće valjda!”, bila je najčešće izgovarana rečenica među filmskim izveštačima i kritičarima na venecijanskom Lidu još pre početka pa i tokom same 67. Mostre. Odnosila se na činjenicu da je među takmičarskim filmovima i film „Negde” Sofije Kopole, nekadašnje dragane i velike prijateljice predsednika žirija Kventina Tarantina, koji se smatra i glavnim krivcem za Sofijin razvod sa (rediteljem) Spajkom Džonzom, o čemu je svojevremeno brujala žuta štampa, a tome nije odolela ni tradicionalno, inače, ozbiljna „Politika”.

To da bi se moglo dogoditi da, iz gore pomenutih razloga, Sofija Kopola dobije neku od venecijanskih nagrada, kalkulisalo se u izveštajima tokom festivala, ali u to da će se Tarantinov predsednički scenario završiti poglavljem u kojem Sofija Kopola osvaja baš „Zlatnog lava”, malo je ko, sklon inače logici i kakvom-takvom moralu, iskreno verovao.

E, sad, logika i nije baš najjača strana nedozrelog „američkog vunderkinda”, što se i vidi iz njegovih filmova, ali o njegovom moralu ili što bi mi u ovim krajevima radije rekli – njegovom poštenju, malo ko je ikada razmišljao, osim, verovatno, njegovih intimnih prijatelja. U tom smislu Kventin Tarantino i jeste ispao veoma pošten čovek. Nagradio je svoju intimnu prijateljicu i još niz ličnih prijatelja, među koje spada i Aleks de Iglesija (nagrade za najbolju režiju i scenario za „Poslednji cirkus”) i američki veteran Monti Helman (specijalna nagrada za „Put za nigde”).

I to je bilo dovoljno da se italijanska, britanska i francuska štampa „ostrvi” posle završetka Mostre na Kventina Tarantina, optužujući ga veoma oštro za nepotizam. I jesu delimično u pravu, jer filmovi Sofije Kopole, Iglesije ili Helmana, nisu remek-dela. Međutim, nisu to ni loši filmovi. Oni su sasvim solidno odražavali prosek ovogodišnjeg takmičarskog programa u kojem je bilo sijaset sasvim dobrih filmskih dela, ali ne i vrhunskih. Pa šta onda u takvoj situaciji da radi Kventin Tarantino, nego da se rukovodi onom narodnom – ko će kome ako ne svoj svome?!

Ruku na srce, nije mu to ni prvi put (setite se njegovog kanskog žiriranja, kada je nagradio svog korejskog prijatelja), ali nije to ni njegova „izmišljotina” niti on za „mešetarenje” u žiriju poseduje autorska prava. Radi se to od kada je filmskog sveta i veka, moćnih producenata i distributera (dovoljno je videti ko je na najavnim i odjavnim filmskim špicama).

Pa zar zaista mislite da je Tim Barton proletos u Kanu nagradio film Apičatponga Virasetakula zato što je to bio najbolji film? Je li Kaplanogluov „Med” zaista nadmašio sve, zimus u Berlinu? Ne budite naivni.