Само фали ванземаљац

Америка је изложена највећој могућној опасности, и то изнутра и с највишег нивоа јер јој је на челу човек који није Американац, а ако то и  јесте – води је као антиамериканиста. Опис надмашује и врхунске домете све веће производње свакојаких „откачености” и „одлепљености”, али га као „врло озбиљан налаз” сервирају припадници тамошњих опозиционих кругова.
Дотичнима се чини, наиме, да би, у борби за преузимање власти, председнику Бараку Обами (50) претходно могли да одузму идентитет. Па да испадне да он није оно што јесте.
Политичарима се, додуше, и другде замера да „једно причају а друго раде”, али овај случај превазилази такву класику. Достиже домете телевизијских „сапуница” где се све врти око питања – ко је ко и ко је шта коме.
Обами је, тако, досад приписивано да „није рођен у САД па да стога није ни могао да конкурише за чело Беле куће а камоли да буде на њему”, да је „следбеник непожељне европске социјалдемократије”, па и „прикривени марксиста”, да „није симбол пострасног друштва јер је (као црнац) одбојан према вредностима белаца”, да није хришћанин него муслиман, да чак „симпатише исламски фундаментализам”. Кад се већ помислило да је истрошен цео арсенал клеветања, ових дана му је пребачено и да је „кенијски (по оцу) антиколонијалиста” и да је „још одмалена (опет по оцу ’социјалисти’) задојен отпором против онога што му је проповедано као амерички неоколонијализам”.
Ако се неко пита да ли је могућно да се причају такве приче – по којима једино још фали да Обаму прогласе за ванземаљца, како је констатовано је и у „Вашингтон посту” – треба подсетити да Америка себе дефинише као „земљу великих могућности”. Као таква се доиста пробила у светски врх, али се њен део сада упиње да, на други начин, поменуту лозинку искористи да суштински оспори – сопствени врх, у коме слути „опасност” по унутрашњи поредак.
Барјактар „конзервативне револуције” деведесетих, републиканац Њут Гингрич – за кога се претпоставља да би могао да, на изборима 2012, буде ривал Обами – подржао је тезе чланка у „Форбсу” о Обаминој „предодређености” на „антиколонијализам”, одакле је проистекао и лидеров „антиамериканизам”, при чему Америком влада „утвара” (утицај Обаминог оца). Стога садашњи лидер најмоћније земље света „не зна како свет функционише”, тврди, уз остало, Гингрич.
Неозбиљно је да актери јавне сцене наступају противно чињеницама, поручују многи аналитичари. Међу њима је и новинар америчке телевизије Еј-Би-Си, који се упустио у проучавање Кеније и закључио да су унутар тамошњег племена Луо постојале две струје, и да је Обамин отац припадао „проамеричком” а не „просовјетском” крилу. Напомиње, такође, да Обама није, такорећи, ни запамтио оца (погинулог у саобраћајној несрећи у Кенији 1981) који је породицу напустио кад му је син имао само две године и да су се њих двојица још једном само, накратко, састала после осам лета.
Познаваоци такође указују на чињеницу да је Америка израсла из антиколонијализма колонијалиста. Да се изборила за независност од британске круне под којом су претходно готово збрисани староседеоци, Индијанци.
И да је, практично, једина колонија која је у савременој историји (после деколонизације) постала велесила, а потом и једина суперсила. И да Америку нису створили Американци, већ да је она израсла и њима донела идентитет, тежњом имиграната с разних страна света (махом Британаца) да створе свет бољи од оног из кога су се иселили.
Избором Обаме, као првог црнца на кормилу Беле куће, показало се да је могућно превазилажење, бар на биралиштима, укорењених предрасуда. Оспоравањем његовог идентитета, утисак је, у суштини се покушава повратак на стање које је довело до одрицања од предрасуда – ратних и финансијских – претходно уздизаних „до небеса”…
Момчило Пантелић