Samo fali vanzemaljac

Amerika je izložena najvećoj mogućnoj opasnosti, i to iznutra i s najvišeg nivoa jer joj je na čelu čovek koji nije Amerikanac, a ako to i  jeste – vodi je kao antiamerikanista. Opis nadmašuje i vrhunske domete sve veće proizvodnje svakojakih „otkačenosti” i „odlepljenosti”, ali ga kao „vrlo ozbiljan nalaz” serviraju pripadnici tamošnjih opozicionih krugova.
Dotičnima se čini, naime, da bi, u borbi za preuzimanje vlasti, predsedniku Baraku Obami (50) prethodno mogli da oduzmu identitet. Pa da ispadne da on nije ono što jeste.
Političarima se, doduše, i drugde zamera da „jedno pričaju a drugo rade”, ali ovaj slučaj prevazilazi takvu klasiku. Dostiže domete televizijskih „sapunica” gde se sve vrti oko pitanja – ko je ko i ko je šta kome.
Obami je, tako, dosad pripisivano da „nije rođen u SAD pa da stoga nije ni mogao da konkuriše za čelo Bele kuće a kamoli da bude na njemu”, da je „sledbenik nepoželjne evropske socijaldemokratije”, pa i „prikriveni marksista”, da „nije simbol postrasnog društva jer je (kao crnac) odbojan prema vrednostima belaca”, da nije hrišćanin nego musliman, da čak „simpatiše islamski fundamentalizam”. Kad se već pomislilo da je istrošen ceo arsenal klevetanja, ovih dana mu je prebačeno i da je „kenijski (po ocu) antikolonijalista” i da je „još odmalena (opet po ocu ’socijalisti’) zadojen otporom protiv onoga što mu je propovedano kao američki neokolonijalizam”.
Ako se neko pita da li je mogućno da se pričaju takve priče – po kojima jedino još fali da Obamu proglase za vanzemaljca, kako je konstatovano je i u „Vašington postu” – treba podsetiti da Amerika sebe definiše kao „zemlju velikih mogućnosti”. Kao takva se doista probila u svetski vrh, ali se njen deo sada upinje da, na drugi način, pomenutu lozinku iskoristi da suštinski ospori – sopstveni vrh, u kome sluti „opasnost” po unutrašnji poredak.
Barjaktar „konzervativne revolucije” devedesetih, republikanac Njut Gingrič – za koga se pretpostavlja da bi mogao da, na izborima 2012, bude rival Obami – podržao je teze članka u „Forbsu” o Obaminoj „predodređenosti” na „antikolonijalizam”, odakle je proistekao i liderov „antiamerikanizam”, pri čemu Amerikom vlada „utvara” (uticaj Obaminog oca). Stoga sadašnji lider najmoćnije zemlje sveta „ne zna kako svet funkcioniše”, tvrdi, uz ostalo, Gingrič.
Neozbiljno je da akteri javne scene nastupaju protivno činjenicama, poručuju mnogi analitičari. Među njima je i novinar američke televizije Ej-Bi-Si, koji se upustio u proučavanje Kenije i zaključio da su unutar tamošnjeg plemena Luo postojale dve struje, i da je Obamin otac pripadao „proameričkom” a ne „prosovjetskom” krilu. Napominje, takođe, da Obama nije, takoreći, ni zapamtio oca (poginulog u saobraćajnoj nesreći u Keniji 1981) koji je porodicu napustio kad mu je sin imao samo dve godine i da su se njih dvojica još jednom samo, nakratko, sastala posle osam leta.
Poznavaoci takođe ukazuju na činjenicu da je Amerika izrasla iz antikolonijalizma kolonijalista. Da se izborila za nezavisnost od britanske krune pod kojom su prethodno gotovo zbrisani starosedeoci, Indijanci.
I da je, praktično, jedina kolonija koja je u savremenoj istoriji (posle dekolonizacije) postala velesila, a potom i jedina supersila. I da Ameriku nisu stvorili Amerikanci, već da je ona izrasla i njima donela identitet, težnjom imigranata s raznih strana sveta (mahom Britanaca) da stvore svet bolji od onog iz koga su se iselili.
Izborom Obame, kao prvog crnca na kormilu Bele kuće, pokazalo se da je mogućno prevazilaženje, bar na biralištima, ukorenjenih predrasuda. Osporavanjem njegovog identiteta, utisak je, u suštini se pokušava povratak na stanje koje je dovelo do odricanja od predrasuda – ratnih i finansijskih – prethodno uzdizanih „do nebesa”…
Momčilo Pantelić