Антологијски Фарисеј

 Три дана пре појаве мога тeкста „Килава намера антологичара”, у „Политици” је 25. августа изашао приказ антологије Селимира Радуловића под називом „Златни век српског песништва” из пера Зорана Радисављевића. Тај текст се завршава реченицама: „Реч је наравно о личном избору, што је право сваког састављача, али са 25 песника свакако није на целовит начин обухваћен 'златни век српског песништва'. Изостала су многа значајна песничка имена, која су стварала и оставила значајно дело у наведеном периоду 1910/2010.”

То беше, дакле, полазиште за мој опсежнији приказ речене антологије, који је објављен у „Политици” 28. августа. Kао познати апаратчик из прислушних канцеларија, Селимир каже да ми је „савезник била Политика, васкрсавајући, на страницама културе опскурни и заборављени дух Војка и Савла.”

Он избегава предмет о којем је реч, водвиљски домаштава телефонске разговоре са мојом секретарицом и мојом маленкошћу. Отровно измишља реченице као, на пример:„Нећеш се добро провести”. То припада његовом мизантропском шарму.

Избегавајући да проговори о предмету о којем је реч, о самој антологији, Селимир преврће ствар на дневни аспект проблема и брсла о  тзв. одложеној промоцији антологије која званично никад није била договорена. Фарисејски се служи Књигом по Матеју, новокомпоновани хришћанин-галамџија.

Овлашним увидом у антологију „Златни век српског песништва” дâ се одмах приметити да она нуди интервал – 1910/2010? Дакле, није реч о конкретном веку, већ о скраћењу и продужењу двaдесетог века за целих десет година. На самом почетку – грешка. А онда запањујућа подвала! У антологији су уврштене песме Лазе Костића које не припадају том интервалу?! Пре свега „SantaMariadellaSalute”, која је написана 1909. године! Чувена Лазина песма „Међу јавом и мед сном”, на пример, написaна је 1863. године, „Снове снивам” – 1861, „Химна Јовану Дамаскину” – 1865, „Спомен на Руварца” – 1865, драма „Максим Црнојевић” (из које су стихови у антологији), написана 1863, објављена 1868, „Разговор са увученом српском заставом у мађистрату новосадском” – 1869. године.

Дакле, присуствујемо невиђеној превари, у којој је стогодишњица смрти Лазе Костића злоупотребљена за израду антологије ''Златни век српског песништва 1910/2010''. Немогућа мера, потпуни промашај. Назив антологије као маска за трговину без скрупула и преседана.

Узмемо ли, на пример, годину настанка песме „Међу јавом и мед сном” (1863). и песме Ивана Негришорца настале 2003. године, добијамо интервал од сто четрдесет година! Фарисеј се опасно узгордио.

Ова антологија, дакле, није сагласна своме наслову, није утемељена књига за промоцију на 39. Бранковом колу, она вређа и поништава дело десетине песника који наступају или се о њима говори на 39. Бранковом колу. Срећа је не бити заступљен у антологији преамбициозног беснила.

То што је Селимир сам себи објавио антологију у сопственој кући „Орфеус”, његова је приватна моћ, привилегија коју, нажалост, немају други писци.

У изјави за један други дневни лист, Селимир лицемерно каже да му је „веома жао што није могао да уврсти стваралаштво Мирослава Максимовића, Милосава Тешића и Гојка Ђога”. То је више од циничног превида, то говори колико је неозбиљан и груб.

Али, зато Селимир своју „златну антологију” завршава двојицом суграђана који су чланови жирија за Змајеву награду Матице српске, где ће „суптилно” конкурисати књига фарисејски „псалмованих” песама из „Нолита”, коју је такође нудио да промовише у пакету са антологијом на 39. Бранковом колу.

Да је назвао антологију „Златни круг мојих песника” или „Песници које волим”, ни по вајде. Али, назвао ју је, ни мање ни више, „Златни век српског песништва”?! Радуловићев избор предочава лењог и некомпетентног критичара који две деценије није написао текст о новим песницима. Он се бави другим пословима.

Сад трагикомично покушава да се ишчупа из живог блата пропалог пројекта којим је понизио многе песничке судбине и српску поезију. Антологија је насловом прављена као „златна кока” за продају на вашарима књига, где на ланцу игра мечка за десет конвертибилних марака.

Ненад Грујичић