Кеш уместо машине за веш

И кад су по раскоши гламурозно холивудске и кад су транзиционо скромне, чим утихну свечана звона, све свадбе личе једна на другу – збрајају се поклони и подвлачи црта. Новца у односу на уложено претекне, а младенци кују планове, несвесни да су на овај начин ушли у неформални дугорочни зајам.

„Данашњу свадбу можемо да схватимо као један неспецифичан кредитни аранжман. Ви уложите, рецимо, 10.000 евра, добијете 15.000, дакле на добитку сте 5000. Зарадили сте, али ћете после током живота да вратите најчешће у неједнаким траншама три пута више, јер ћете плаћати и оно што ћете ви појести и попити на тим другим свадбама. Да гости само нешто попију и дају паре, то би био чист кредит“, каже економиста Горан Николић и додаје да он подржава оваква весеља због нечег другог.

„Слободан Јовановић је у своје време у негативном контексту помињао свадбе, јер је сматрао да су људи исцрпљивали акумулацију на тај начин. Ја се ту с њим не слажем будући да је свадба наравно зарада за многе друге актере: куваре, музичаре, конобаре, изнајмљиваче простора... Она генерално не инкорпорира увозне ресурсе. Самим тим ви подстичете потрошњу и производњу.

Зато ја подржавам свадбе са аспекта развоја Србије“, каже Николић.

Са аспекта лепог понашања, међутим, многе ствари су спорне. Младенци се у последње време не устежу да нагласе да им је потребнији новац од микроталасних пећница и сервиса за ручавање.

Често то наведу сасвим отворено у позивници. Многима је овај свадбени бонтон изван свих норми пристојности, док се неки згражавају над другим обичајима као што је пописивање дарова на улазу у салу или читање преко микрофона ко је шта донео.

Катарина Тодоровић из агенција „Детаљ“, која се бави организацијом венчања, сматра да није у реду у позивници сугерисати гостима шта да донесу.

„На једној сам видела сличице, неке су биле прецртане, неке заокружене. Мислим да то није баш за позивницу“, каже она.

Ивану О., инструкторку тениса из Београда, изненадило је када је дошла на свадбу у један елитни престонички ресторан и на улазу затекла особу која је за столом уредно евидентирала госте и обележавала поклоне. Овај обичај је, међутим, и даље веома присутан широм Србије и тешко да ће бити тако лако искорењен.

Инжењер Слободан Р. жени се овог викенда и замислио је уместо „благајника“ укусно украшену кутију са прорезом у коју би гости убацивали коверте. За то, међутим, нису хтели да чују младини родитељи. У њиховом крају обичај је да се коверат отвара, паре броје на лицу места и записују суме и дародавци.

Слична лепо украшена кутија стајала је недавно у сали за венчања у Горњем Милановцу, али је један детаљ сметао да све буде „на нивоу“. Стрине су из заседе дочекивале госте, ваљда да неко не убаци празан необележен коверат.

„Скочиле су и питале да ли сам написала од кога је поклон. Наравно да јесам, али један гост је признао да није, па је морао да на коверти на лицу места напише пуно име и презиме и адресу“, огорчено прича А. А., наставница из Београда, коју су овакви обичаји запрепастили. Њу је, признаје, збунила и реченица будуће младе да „од тетке очекује 300 евра“.

Очигледно је неупућена у још један детаљ свадбеног протокола – да се попис поклона брижљиво чува у породичним папирима. Јер, ако тетка доноси 300 евра, вероватно је брат од тетке баш толико добио кад се женио. Паметан пише, па није згорег у овим српских условима, ако неко донесе поклон у динарима, ставити у фусноту курс Народне банке на дан свадбе.(/slika2)

Горан Николић сматра да је потпуно у реду да се записује ко је шта донео, јер би све супротно била хипокризија.

„Много је поштеније записати. То је у Ивањици одакле сам сасвим уобичајено. Јер онај ко је добио мора да зна колико да врати. Неко је правило било да се врати десет посто више због инфлације кад су поклони били у динарима. Комшија даје од 50 до 100 евра, блиска родбина од сто до триста, а кум већ мора да се испрси“, додаје Николић.

„Благајник“ је уобичајени призор и на весељима у зајечарском крају, каже Сандра Вулићевић из агенције „Луција“. Најчешће се носи новац али је ипак непристојно то навести у позивницама, па сe „пусти глас“ у породици да младенцима не треба ништа од покућства.

У неготинском крају, у селима око Кладова, неки свадбени обичаји су се променили, али многи опстају. Посебно један засмејава и понекад згражава госте са стране – објављивање преко разгласа ко је донео већи поклон.

 „Нама буде јако смешно кад крене препуцавање између кума и старог свата ко ће више дати.

Такође, кад се носи намештај, трактор с поклоном иде кроз цело село“, прича Вулићевићева, која је често била у прилици да организује овакве свадбе.

(/slika3)

А од руског тајкуна – 50.000 евра

У коверту се обично ставља „чврста валута“ и постоје неке незваничне тарифе.

Комшије дају око 50 евра, пријатељи 100, а родбина од 200 до 500. Кум обично даје и више од 500.
Изузетак су ромске и гастарбајтерске свадбе и гости из иностранства који се не руководе локалним обичајима, већ девизом „свако према својим могућностима“.

Тако је један руски тајкун недавно однео 50.000 евра ћерки свог пословног пријатеља у Београду, иако су му говорили да се ни са 200 неће осрамотити. 

Јелена Каваја