И Пентагон стеже каиш

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 16. септембра – Ера „пара без краја” је прошла, саопштио је у понедељак у Пентагону секретар за одбрану Роберт Гејтс, обелодањујући свој план да у следећих пет година у војци уштеди сто милијарди долара.
Ова објава није дошла као изненађење – рационализација трошкова за одбрану најављена је још у мају, када је Гејтс упозорио да је „национална економска ситуација сасвим другачија него што је у новије доба икада била”.
Уштеде ће бити остварене тако што ће се број војних лифераната и предузимача смањити за 30 одсто, смањиће се буџети војних обавештајних агенција (у том сектору има много дуплираних послова), укида се једна војна команда, смањује број генерала и адмирала распоређених изван САД...
Гејтс, који је најавио да се следеће године повлачи, није истина први шеф Пентагона који покушава овако нешто, али је очигледно да би желео да баш он буде тај који ће остати упамћен да је наследнику оставио концепт који је, бар у минулој деценији, био непознат: да се и армија пружа према губеру.
Пара за ову сврху досад је увек било „без краја”: кад год би понестало, Конгрес би одобравао ванредне издатке. Војни буџет, који је после хладног рата био смањен, почео је да расте на почетку ове декаде, када је Америка повела „рат против терора” и ушла у два рата, у Авганистану и Ираку. Буџет је у том периоду готово удвостручен – редовни и ванредни издаци достигли су своту од око 700 милијарди долара годишње. То је преко 40 одсто укупних издатака свих земаља света!
То су и паре које одржавају најмоћнију војну силу света, са 1,4 милиона људи у активној служби и 850.000 резервиста, армију која изван националних граница има чак 820.000 мањих и већих „инсталација” у 135 земаља, од великих база до малих канцеларија.
Програм штедње подразумева и рационализацију набавки оружја, односно разматрање да ли су сви системи заиста неопходни, с обзиром на безбедносне претње у данашњем свету. У тим настојањима Гејтс – и ко год да га наследи – биће, као и досад кад се покушавало нешто слично, између чекића војне индустрије и наковња политике: настојања конгресмена да по сваку цену сачувају присуство војске у својим изборним окрузима, јер је, као велики трошаџија и послодавац, армија и те како добродошла локалним економијама.
Конгрес је досад због овога Пентагону често одобравао више пара него што је тражио, само да би се из политичких разлога сачувала радна места која понекад производе оружје за које се унапред зна да је непотребно.
Посебна прича су и војни предузимачи који су постали велика и моћна интересна група. Постојећа култура неефикасности и недовољне контроле довела је до тога да се у неким случајевима ангажују једни предузимачи само зато да би нагледали друге.
Неће, према најави, бити поштеђен ни систем здравственог осигурања свих који су на платном списку Пентагона, чији је годишњи рачун око 50 милијарди долара.
Најзад, и ратовање је данас много скупље него што је некада било. Америка је недавно званично прогласила крај војних операција у Ираку и излазак из тог непопуларног војевања, али је зато, за 30.000 нових војника, проширен ангажман у Авганистану.
Тамо један војник годишње кошта милион долара. Занимљиву рачуницу у том погледу направио је овдашњи Центар за стратешке и буџетске процене. По њој, највећи ратни напор у америчкој историји, онај у Другом светском рату, коштао је укупно четири билиона (хиљада милијарди) у данашњим доларима, или 67.000 истих долара по војнику годишње.
У Вијетнаму је та цена по војнику скочила на 132.000, да би у овом веку, у поменутим експедицијама против Садама Хусеина и талибана, односно Ал Каиде, скочила до милиона. Званично је на Ирак и Авганистан досад потрошено око 700 милијарди, а незванично – неколико билиона.
Истина, то је данас много лакше поднети него некад. У завршној години Другог светског рата ратни напор је односио 36 одсто бруто националног производа, а за два текућа рата трошено је само 1,2 одсто.
Уз то, Америка први пут због ратовања није повећавала порезе, што је опет за резултат имало драматичан раст буџетског дефицита и суморне прогнозе да ће мањак у државној каси до 2018. достићи чак 90 одсто од бруто националног производа, свега што национална економија за годину дана произведе и кроз услуге размени.
Милан Мишић