Не стиди се српства

Све организације кубуре са финансијама, наши људи неће да дају новац за успешно функционисање тих српских бироа, сматрају да је корисније тај новац потрошити на неком другом месту, помоћи некоме

Матица се пре неколико деценија односила према дијаспори као према отпадницима. Нешто од тога је негде остало у подсвести. Истина, данас се ствари мењају, али у матици још нема правог националног програма и осмишљене националне политике већ доминира партијски интерес. То отежава сарадњу са дијаспором, јер Срби у свету не знају које политичке правце треба следити у националном интересу без обзира на партијску припадност.

Личне и колективне дилеме заграничних Срба које на овај начин износи др Предраг Банић, врхунски уролог и хирург из Лозане – Сарајлија који је од скоро три деценије од четири, колико је у Швајцарској, на челу приватне лекарске праксе у граду, специфичном када се поведе реч о високом технолошком нивоу у медицини – само су гласна размишљања једног од ретких интелектуалаца у српским етничким организацијама у Европи. За разлику од многих учених и паметних сународника који се хвале својом отуђеношћу од отаџбине чувеном изјавом "не дружим се са Србима", овај специјалиста који се прочуо по својим резултатима у лечењу мушког стерилитета, дометима у уролошкој хирургији и ангажману у лечењу тумора бешике и простате, а заузима и угледно место спољнег сарадника Универзитетске клинике у Лозани где ради са специјализантима, дуго је тражио начин како да се укључи у борбу за очување националног идентитета и успостави дубљу копчу са својим коренима. Проценио је да, иако је у Европи, највеће шансе даје једна америчка етничка организација – Конгрес српског уједињења из Вашингтона.

– Схватио сам да је циљ те организације да Србија крене путем развијених друштава остварив једино кроз велику организацију са солидном финансијском базом и довољно великим људским потенцијалима. У Европи тога није било и зато сам се прикључио америчким Србима, прво на нивоу Швајцарске, а онда и шире како бисмо и овде у Европи кренули да радимо слично њима у Америци. Али нас је рат окренуо у другом правцу. Од идеје да се више боримо на економском плану морали смо да бијемо битку за преживљавање – објашњава своје разлоге.

Наш саговорник подсећа на још једно правило које није везано само за дијаспору на европском тлу: у ратном периоду енергија у дијаспори је била огромна, а када је све окончано та воља и ентузијазам су ослабили, па је и српска дијаспора у Швајцарској почела да обољева од оних болести које су карактерисатичне за српске заједнице на Старом континенту.

– Све организације кубуре са финансијама, наши људи неће да дају новац за успешно функционисање тих српских бироа, сматрају да је корисније тај новац потрошити на неком другом месту, помоћи некоме. Свест наших људи о организовању није на нивоу рецимо Јевреја или Грка, који су рецимо фантастично организовани у Швајцарској – вели др Банић.

Тако је рецимо један богати Грк завештао тамошњој грчкој заједници велелепну зграду, грчка црквена општина у Лозани располаже са становима које рентира и тако обезбеђује средства неопходна за остваривање националних задатака Грка у расејању.

– Наши људи не смеју да забораве да пролазимо кроз кризни период српства – упозорава наш саговорник, додајући да су интелектуалци ретки у првим редовима српске дијаспоре што је и те како од утицаја.

Као стручњак који је највећи део своје професионалне биоографије исписао у Швајцарској, др Банић у тој области види и могућност да нешто помогне на еснафском повезивању.

- На клиникама у Швајцарској је врло висок технолошки ниво, раде се најсложеније операције са роботима, то је посебно у Лозани специфичност каква није карактеристична за друге западноевропске земље – истиче, сугеришући бржу и ефикаснију законску регулативу за приватну праксу у Србији, како би се заштитио и пацијент и добар лекар, а обесхрабрили они који користе домаћи Елдорадо за профитирање на кратким стазама

– Имамо способне људе у иностранству који би одмах могли да се укључе у српску економију. Важно је да обе стране имају интерес, јер то занима првенствено млађи свет који размишља на другачији начин. Дражава мора да покаже да је отворена за то. Наши пословни људи спремни су да овде толеришу више него странци, из емотувних и породичних разлога, зато би њима морали да дамо предност. Специфичност дијаспоре треба да се уважава, али не желимо ништа што већ други нису применили. Само да прилагодимо нашим условима – закључује др Предраг Банић.