Киша не заобилази Шангај

Државни или приватни? Привид сукоба или сукоб привида. Народски речено: зашто киша заобилази Крагујевац?

Питате ли градоначелника, нећете сазнати. А метеорологе заобиђите, угледајте се на кишни облак.

У самој сржи крије се суштинско питање: Какве су овдашње високошколске установе? Умеју ли и предавачи и оснивачи на то да одговоре?

Није важно које је мачка боје, ако успешно хвата мишеве, подучавао је, у нашем слободном тумачењу, кинески вођа Денг Сијао Пинг. „Политика” је недавно подсетила да ниједан домаћи универзитет, свеједно државни или приватни, није међу 500 одабраних ни на шангајској, ни на „вебометриксовој” листи. И тајац!

Уместо да из свег гласа загрме, универзитетски професори су громогласно отћутали. Ваљда су били, а и надлежни за високошколско образовање (и научно истраживање), заокупљени фудбалерима Партизана, кошаркашима, ватерполистима... Кога је, уопште, брига за улазак у најјачу образовно-научну лигу?

И док се у свету високе школе, а богами и земље, утркују да буду увршћене у међународно признате и познате, у нашима се замајавају испразним расправама: премеравају квадрате и пребројавају евре.

Изнебуха осване дубокоумна изјава која је увелико опште место да Србија нема довољно наставника за толико факултета, а ови и даље ничу као после кише. Одавно их нема, па шта? Зар се ико запитао за разлоге? С покретне траке се избацују доктори наука, индустрија академских звања је у пуном замаху! Још се нико није досетио да свечано, макар са закашњењем, пресече црвену врпцу и објави нову радну победу.

И врапци су научили да нашој земљи поодавно недостају међународно уважени научници, чији се учинак претежно мери и самерава аршином цитирања. Колико си пута у водећим научним часописима поменут, толико вредиш! Готово је, прошла ваздушна опасност! Ни по бабу, ни по стричевима, ни по болоњским нарикачама.

Уосталом, то је услов над условима за обе поменуте, а и остале листе које разврставају белосветске високошколске установе. Увршћење у 500 пробраних на шангајском списку означиће, нема сумње, тачку преокрета за српско високо образовање (и истраживање).

Чим се први универзитет са ових простора тамо појави, сазнаћемо колико вреди знање и предавача и ученика. Свачији педагошко-истраживачки учинак биће јавно доступан, знаће се ко је шта постигао, на какав је то одјек наишло, због чега му је поверено да учи младе или да предводи научне подухвате.

Дознаћемо, сасвим извесно, и да ли се неко окитио туђим перјем. Зашто да не? Иза блештавих звања скривају се свакојака знања, што и те како заведе уочи септембарског уписа. А још када се хвалоспев удари на сва звона и уметну слике нагизданих утемељивача, ко томе да одоли? Поготово девојке и младиће који журно хрле у сусрет међународним подвизима.

Хајде да се начас подсетимо како су у нас никли први приватни факултети (а доцније универзитети). Уз неизбежан партијско-политички благослов, ко зна чиме пропраћен. После је наишла бујица коју нико још није обуздао, чак ни издавање дозвола за рад. Верујете ли, можда, да ће је икоме ускратити?

Зашто пре икојег одобрења нису уведени подједнаки услови, најпре за наставно особље? Ко то не испуни, не може. Зато су рупе попуњавали – због немаштине коју смо тих година искусили – професори с државних факултета. Нека се јави ко није?

Због чега су, уопште, установљене толике високе (струковне или неструковне) школе у Србији? Зарад зараде! И данас се споре ко ће заграбити више пара. Нисте, ваљда, наивно поверовали да су изненадни добротвори одлучили да народу нешто поклоне. Стога је недоумица с почетка – државни или приватни (или како год их назвали) – својеврсна заводница. Заводи на погрешну стазу с које се од дрвећа не види шума.

У нашој шуми и даље нема довољно међународно уважених истраживача и предавача ни за сва радна места на државним, а камоли и на приватним универзитетима. (Може и обратно, да не будемо оптужени како једнима терамо воду на воденицу.)

А кише Шангај одавно не заобилазе. Све ће тамо изаћи на видело, у то не сумњајте.