Kiša ne zaobilazi Šangaj

Državni ili privatni? Privid sukoba ili sukob privida. Narodski rečeno: zašto kiša zaobilazi Kragujevac?

Pitate li gradonačelnika, nećete saznati. A meteorologe zaobiđite, ugledajte se na kišni oblak.

U samoj srži krije se suštinsko pitanje: Kakve su ovdašnje visokoškolske ustanove? Umeju li i predavači i osnivači na to da odgovore?

Nije važno koje je mačka boje, ako uspešno hvata miševe, podučavao je, u našem slobodnom tumačenju, kineski vođa Deng Sijao Ping. „Politika” je nedavno podsetila da nijedan domaći univerzitet, svejedno državni ili privatni, nije među 500 odabranih ni na šangajskoj, ni na „vebometriksovoj” listi. I tajac!

Umesto da iz sveg glasa zagrme, univerzitetski profesori su gromoglasno otćutali. Valjda su bili, a i nadležni za visokoškolsko obrazovanje (i naučno istraživanje), zaokupljeni fudbalerima Partizana, košarkašima, vaterpolistima... Koga je, uopšte, briga za ulazak u najjaču obrazovno-naučnu ligu?

I dok se u svetu visoke škole, a bogami i zemlje, utrkuju da budu uvršćene u međunarodno priznate i poznate, u našima se zamajavaju ispraznim raspravama: premeravaju kvadrate i prebrojavaju evre.

Iznebuha osvane dubokoumna izjava koja je uveliko opšte mesto da Srbija nema dovoljno nastavnika za toliko fakulteta, a ovi i dalje niču kao posle kiše. Odavno ih nema, pa šta? Zar se iko zapitao za razloge? S pokretne trake se izbacuju doktori nauka, industrija akademskih zvanja je u punom zamahu! Još se niko nije dosetio da svečano, makar sa zakašnjenjem, preseče crvenu vrpcu i objavi novu radnu pobedu.

I vrapci su naučili da našoj zemlji poodavno nedostaju međunarodno uvaženi naučnici, čiji se učinak pretežno meri i samerava aršinom citiranja. Koliko si puta u vodećim naučnim časopisima pomenut, toliko vrediš! Gotovo je, prošla vazdušna opasnost! Ni po babu, ni po stričevima, ni po bolonjskim narikačama.

Uostalom, to je uslov nad uslovima za obe pomenute, a i ostale liste koje razvrstavaju belosvetske visokoškolske ustanove. Uvršćenje u 500 probranih na šangajskom spisku označiće, nema sumnje, tačku preokreta za srpsko visoko obrazovanje (i istraživanje).

Čim se prvi univerzitet sa ovih prostora tamo pojavi, saznaćemo koliko vredi znanje i predavača i učenika. Svačiji pedagoško-istraživački učinak biće javno dostupan, znaće se ko je šta postigao, na kakav je to odjek naišlo, zbog čega mu je povereno da uči mlade ili da predvodi naučne poduhvate.

Doznaćemo, sasvim izvesno, i da li se neko okitio tuđim perjem. Zašto da ne? Iza bleštavih zvanja skrivaju se svakojaka znanja, što i te kako zavede uoči septembarskog upisa. A još kada se hvalospev udari na sva zvona i umetnu slike nagizdanih utemeljivača, ko tome da odoli? Pogotovo devojke i mladiće koji žurno hrle u susret međunarodnim podvizima.

Hajde da se načas podsetimo kako su u nas nikli prvi privatni fakulteti (a docnije univerziteti). Uz neizbežan partijsko-politički blagoslov, ko zna čime propraćen. Posle je naišla bujica koju niko još nije obuzdao, čak ni izdavanje dozvola za rad. Verujete li, možda, da će je ikome uskratiti?

Zašto pre ikojeg odobrenja nisu uvedeni podjednaki uslovi, najpre za nastavno osoblje? Ko to ne ispuni, ne može. Zato su rupe popunjavali – zbog nemaštine koju smo tih godina iskusili – profesori s državnih fakulteta. Neka se javi ko nije?

Zbog čega su, uopšte, ustanovljene tolike visoke (strukovne ili nestrukovne) škole u Srbiji? Zarad zarade! I danas se spore ko će zagrabiti više para. Niste, valjda, naivno poverovali da su iznenadni dobrotvori odlučili da narodu nešto poklone. Stoga je nedoumica s početka – državni ili privatni (ili kako god ih nazvali) – svojevrsna zavodnica. Zavodi na pogrešnu stazu s koje se od drveća ne vidi šuma.

U našoj šumi i dalje nema dovoljno međunarodno uvaženih istraživača i predavača ni za sva radna mesta na državnim, a kamoli i na privatnim univerzitetima. (Može i obratno, da ne budemo optuženi kako jednima teramo vodu na vodenicu.)

A kiše Šangaj odavno ne zaobilaze. Sve će tamo izaći na videlo, u to ne sumnjajte.