Све суботичке градске куће

Суботица – За оног ко не може без Суботице одомаћио се опис да је „везан за торањ“, за оног кога хвата носталгија „пати за торњем“, неки су спокојни само када са прозора „виде торањ“, а други не мисле о могућности да оду некуда одакле не би могли да, бар у преносном значењу, „буду под торњем“. Наравно, за Суботичане нема дилеме, торањ је само један и нема потребе објашњавати да је то онај висок 76 метара на Градској кући, централном градском објекту око којег се, такав је утисак, у концентричним круговима шири град.

О овој градској кући, али и онима двема које су јој претходиле, стручњаци Историјског архива у Суботици Стеван Мачковић, директор и сарадници Зоран Вукелић, Золна Матијевић, др Золтан Месарош и Татјана Сегединчев начинили су изложбу „Суботичке градске куће“. Изложба и каталог прате период од 1743. године када је Суботица добила статус слободне камералне варошице. Била је то важна прекретница јер се тада први пут јавила потреба за стварањем седишта градске управе. Аутори изложбе цитирају суботичког историчара Иштвана Ивањија који каже како су се тада састанци Градског већа одржавали у кућама сенатора, а администрација, тада још малобројна, радила у кући Иштвана Андорта. Ипак, грађанска самоуправа повод је да се 1751. године подигне прва градска кућа у суштини на истом месту где се налази и данашња. Имала је само четири просторије, већницу, општу канцеларију, канцеларију порезника и архиву. Затвор, кухиња, остава, амбар и штале дограђени су три године касније.

Нова прекретница настаје када 1779. године Марија Терезија Суботици даје статус слободног краљевског града што је значило већу самосталност, могућност убирања већег пореза и ...више администрације. За њено смештање, од 1826. до 1828. године, гради се нова градска кућа у стилу барока. Аутори изложбе развој Суботице у то време илуструју бројем грађана, па тако са преко 34.000 душа Суботица је пети град по величини у Монархији. Али друга градска кућа била је „хрпа камења“ којој је недостајало „грађевинске и орнаменталне лепоте, а естетски аспекти очигледно су говорили више против ње него у њену корист“.

Због тога на прелому два века, уз пресудну улогу градоначелника Кароља Бироа, доноси се одлука о изградњи нове градске куће. Било је то време великог економског просперитета Суботице, снажног замаха индустријализације и брзог повезивања кроз железницу или путеве. За такав тренутак тражио се и одговарајући архитектонски израз у седишту градске власти која је својим здањима, како то примећују и аутори изложбе, желела да улије страхопоштовање својих суграђана. На конкурс за трећу градску кућу стигло је 10 предлога а изабран је пројекат архитеката Марцела Комора и Јакаба Дежеа, који су у Суботици већ подигли Синагогу, још једно њихово ремек-дело и у архитектонском и у градитељском погледу.

Уосталом, завршетак градитељских послова на трећој градској кући је и непосредан повод ове изложбе, јер ово здање је почело да се гради 1908. године и из угла данашњих грађевинских рокова завршено за само две године. Наредне две године, до његовог усељења, потрошене су на унутрашњу декорацију у којој је много ручног рада. Импозантно здање у стилу мађарске варијанте сецесије простирало се на 5.800 квадратних метара, габарита 105 са 55 метара. Зграду, која је данас симбол припадности граду за све Суботичане, њихови преци нису дочекали баш са одобравањем, чинила им се прегломазном. Ипак, од тада о њеној лепоти, орнаментима, мајсторском раду Милоша Рота у витражима, уникатној керамици и гвозденим украсима исписане су многе књиге. Али и онај Суботичанин који не зна те појединости зна да је њен торањ за њега симбол града.

У овој градској кући преспавао је и регент Александар Карађорђевић у ноћи између 26. и 27. јула 1919. године, сви званичници који су посећивали Суботицу крочили су у њене одаје, а и данас је она седиште градске администрације. У њој је смештено и неколико установа културе, а најстарији становник међу њима је свакако Историјски архив.

Александра Исаков