Тачијеви људи долазе у Београд

Власт Слободана Милошевића није признавала Ибрахима Ругову као председника Косова, није признавала косовске паралелне институције, није признавала ни њихов школски програм, али је, некада мање, а некада више, у тајности преговарала сњим. Функционер СПС-а и некадашњи председник Привременог извршног већа Косова и Метохије Зоран Анђелковић сећа се помало заборављених преговора које је тадашњи Београд водио с људима Ибрахима Ругове 1998. године, уочи потписивања плана Милошевић-Холбрук и ескалације сукоба између снага ОВК и МУП-а Србије.

– Почетком 1998. године, понављала се прича о решавању питања образовања на Косову. Пошто никако није могло да дође до договора о јединственом школском програму, преговори су стално пропадали. Међутим, у то време је пронађен посредник, ватиканска хуманитарна организација „Свети Еуђидио” коју је предводио монсињор Вићенцо Паља. Тадашњи председник Милан Милутиновић је на себе преузео обавезу да се преговара и склопи споразум – напомиње Анђелковић, који је тада обављао дужност министра омладине и спорта у влади Мирка Марјановића.

Он истиче да је било притисака са стране да преговори започну. Већ тада, почетком 1998,бомбардовање СРЈ је билореална опција.

– Из ЕУ су инсистирали на питању функционисања образовног система Албанаца. Чланови српског тима су били Горан Перчевић, Ратомир Вицо и Добросав Бјелетић, а албанску је предводио Фехми Агани. Ми смо се сусретали са Албанцима, али нисмо међусобно преговарали. Разговори су вођени с монсињором Паљом. Полазна тачка је била да се не разговара о школском програму, већ о техничким условима за улазак албанских студената на факултете.

Према речима Анђелковића, прва верзија о којој су расправљали Милутиновић и Паља била је да албански студенти на факултете иду пре подне, а српски после подне.

(/slika2)– У идеалним условима, то би било прихватљиво, али у условима огромне тензије, то за мене није било логично. Упозорио сам Милутиновића да би већ после прве недеље избили сукоби. Милутиновић је рекао –то морамо да потпишемо, притискају нас. Међутим, разговарао сам с монсињором Паљом у Председништву Србије. Принцип договарања је био следећи: нашу идеју је морао да потврди Паља, а затим да је, као своју, предложи албанским преговарачима. Он није био преносилац порука, већ медијатор.

Уместо подела на смене, Анђелковић је предложио да се – поделе зграде и Универзитетско насеље. Паља је тражио само једно – поштену поделу. Циљ договора је био припрема за почетак школске 1988–1999. године.

Анђелковић каже да су највећи проблеми током разговора настајали унутар националних заједница. Чак и када би преговарачи и њихови политички лидери постигли договор, он би био уздрман на терену. Понекад и батинама.

– Предложили смо да свих шест факултета дамо одмах Албанцима, у новој модерној згради, мислим да је имала 20.000 квадрата. Одржали смо потом састанак с нашим ректором и деканима, како бисмоих обавестили о нашем предлогу. Састанку у Приштини је присуствовао и проф.др Ратко Марковић. Међутим, декани су били против споразума, ректор је био против, али то није било довољно, па је напољу одражан и митинг. Изашао сам у масу, један ме је ћушнуо, а ја сам им викнуо: „Хоћете да се тучемо”.

 Анђелковић је ускоро сазнао да је и унутар друге делегације било више проблема, него између преговарача и монсињера Паље.

– Наша делегација у Приштини се преплашила од митинга Срба, побегли су на аеродром где их је их је већ чекао авион. Ја сам кренуо пешке кроз Приштину, а маса је викала за мном: „Издали сте државу”. Ушао сам у полицијску „заставу”, неко је баци каменицу и разбио шофершајбну. Али, ми нисмо одустали. Албанци су прихватили наш предлог, с тим да нису хтели да у ту нову зграду „уђу” са свих шест факултета. Али, је то трајало само неколико дана. После ми је Ибрахим Ругова испричао, када смо с Милутиновићем дошли у Приштину, да су се њихови професори потукли између себе, јурећи ко ће да заузме бољи кабинет”.

Монсињор Паља је, коначно,у јуну тражио да дођемо у Ватикан. Чекао се коначни договор. Предложили смо да откупимо још неке зграде: као, например, од Трепче, преко пута Ректората у Приштини.Затим, да се ДИФ и Економски факултет дају такође Албанцима, а да се ти факултети обезбеде за Србе откупом зграде од Рашко-призренске епархије, у којој је био тржни центар. И да зграду „Амортизера” на улазу у Косово поље држава среди за техничке факултете на српском. За наставу на албанском је обезбеђено 42.000 квадрата, а 34 или 36 хиљада квадрата за наставу на српском”.

Сутра ујутру, монсињор Паља је у једној од ватиканских резиденција рекао српској делегацији: „Ако ви ово можете да спроведете, онда то више није ваш папир, него мој, који ћу показати албанској страни”.

Монсињор је одмах одлетео у Приштину.

– Школска 1998. година је апсолутно функционисала по том споразуму, а албански студенти су учили по њиховом школском програму – каже Анђелковић.

Тај споразум је предвиђао и заједнички ректорат, с два ротирајућа ректора, једну врсту универзитетског минипредседништва СФРЈ, али је ескалација сукоба практично поништила договор који је успешно замишљен и спровођен извесно време.

– С њихове стране је коначну одлуку доносио Ругова, док је с наше стране, бар колико знам, одлуку доносио председник Милутиновић – напомиње Анђелковић.

Али, у позадини тих разговора, Анђелковић се често сретао по приштинским кафанама и хотелу „Гранд” с Фехмијем Аганијем.

– Агани је био коректан човек и преговарач. Седели смо у кафани, пријатељски и опуштено, без затезања. Нисмо се нарочито крили. Међусобне састанке нисмо уговарали телефоном. Била је једна девојка код мене, која је ишла код њега с поруком.

Успешни преговори средином 1988. године катапултирали су Анђелковића на место председника привремене владе Косова.ДрФехмиАгани, саветникИбрахимаРуговеичланалбанскихделегацијанасусретимауРамбујеуиПаризу, убијен јеуПриштинитокомбомбардовањаНато-а.

Анђелковић тврди да још одржава контакте са Албанцима који припадају садашњем приштинском естаблишменту.

– Пре неко вече ме зову петорица Албанаца с Косова телефоном. Долазе и у Београд. Неки од њих су били у чланови Тачијеве владе. Један од њих је био међу првима који је узео наш пасош.

Председник УО „Железница Србије” негира да се бави „тајном дипломатијом”,али на питање –да ли би разговори о техничким питањима између Србије и Приштине требало да започну, некадашњи перспективни омладинац СКЈ одговара:

– Наравно.Што пре, то боље. И, увек ће се пронаћи неки Паља.

Александар Апостоловски