Шведска „увертира” у нову историју

Швеђани данас бирају нови парламент, а њихов излазак на биралишта проглашен је увертиром у нову историју. Без обзира на коначан исход, резултати би, по мишљењу аналитичара, могли да услове једну или више премијера на политичкој сцени: најзанимљивија се односи на кандидата левог блока, социјалдемократу Мону Салин. Уколико се предвиђања емпиричара обистине да би изборна коалиција грађанске, аутентичне левице и Зелених могла да надокнади предсказани „минус” од осам одсто гласова према конзервативном блоку – Салинова ће постати прва жена-премијер у историји шведског парламентаризма.

Успех Салинове, освајање мандата за састав нове владе, био би блага утеха за, како се истиче, историјски неуспех Социјалдемократске радничке партије. Премда има највише кандидата за 349 посланичких места у јединственом сазиву Риксдагена (реформом из 1970. Шведска је укинула дводомни парламент), предсказује јој се да ће први пут од 1917. године изгубити страначки примат: на свим изборима, од касне фазе Првог светског рата, до минулих избора 2006. године, социјалдемократи су били победници и постајали најјача странка у новом сазиву. Предсказани страначки неуспех, наравно, могао би да буде претворен у заједнички успех уз све популарнију аутентичну левицу (резултат социјалних превирања у Шведској) и константно напредујуће Зелене.

Уколико би досадашњој, владајућој коалицији грађанских странака пошло за руком да оправдају назив фаворита, продуже мандат за четири године – догодило би се први пут после 99 година да један грађански премијер формира владу у другом мандату.

Димензије (не)успеха десног блока (конзервативни „Модератни”, Партија центра, народњаци и демохришћани) у многоме ће зависити од успеха Шведских демократа (СД), ултрадесно оријентисане, по званичној оцени шведских безбедносних органа – неонацистичке странке. Сваки њихов освојени глас представља глас мање за премијера Фредрика Рајнфелта, оцењују шведски медији. (Према актуелним проценама, ултрадесничари би могли да освоје између седам и десет одсто гласова – извесно ће премашити цензус од четири одсто и, по први пут ући у сазив парламента.)

Упркос бројним прогнозама и анализама, најава исхода је незахвална – посебно ако је о Шведској реч. Тамошњи бирачи склони су, по традицији, да у последњем тренутку промене првобитну одлуку, гласају другачије него што је претходним анализама предсказано.

На помак позиција, овога пута би могле да утичу и провокантне најаве појединих страначких фаворита. Тако је, примера ради, аутентична левица претрпела осетан губитак популарности после „савета” мајкама да не доје децу, како би се што пре вратиле на радно место. Социјалдемократска кампања је у јавности критикована као (делимично) апсурдна: једно од главних предизборних обећања стокхолмске партијске организације било је да ће претворити станице подземне железнице у сервисне центре – грађанима би требало омогућити да при силаску у метро дају веш на прање, ципеле на поправку...

Помак позиција популарности, најзад, могла би да претрпи неонацистичка странка Шведских демократа. Дански политичар Пија Кјерсгард из владајућег блока упутила је апел Бриселу да пошаље посматраче на шведске изборе. Истичући „у Шведској су (пред)изборне манипулације учестале као у земљама бившег источног блока“, госпођа Кјерсгард је учинила медвеђу услугу страначки сродним, шведским ултранационалистима. Између Швеђана и Данаца постоје историјски ривалитети – сваки, па и добронамеран предлог са друге стране сматра се „елегантном” увредом.

Милош Казимировић