Švedska „uvertira” u novu istoriju

Šveđani danas biraju novi parlament, a njihov izlazak na birališta proglašen je uvertirom u novu istoriju. Bez obzira na konačan ishod, rezultati bi, po mišljenju analitičara, mogli da uslove jednu ili više premijera na političkoj sceni: najzanimljivija se odnosi na kandidata levog bloka, socijaldemokratu Monu Salin. Ukoliko se predviđanja empiričara obistine da bi izborna koalicija građanske, autentične levice i Zelenih mogla da nadoknadi predskazani „minus” od osam odsto glasova prema konzervativnom bloku – Salinova će postati prva žena-premijer u istoriji švedskog parlamentarizma.

Uspeh Salinove, osvajanje mandata za sastav nove vlade, bio bi blaga uteha za, kako se ističe, istorijski neuspeh Socijaldemokratske radničke partije. Premda ima najviše kandidata za 349 poslaničkih mesta u jedinstvenom sazivu Riksdagena (reformom iz 1970. Švedska je ukinula dvodomni parlament), predskazuje joj se da će prvi put od 1917. godine izgubiti stranački primat: na svim izborima, od kasne faze Prvog svetskog rata, do minulih izbora 2006. godine, socijaldemokrati su bili pobednici i postajali najjača stranka u novom sazivu. Predskazani stranački neuspeh, naravno, mogao bi da bude pretvoren u zajednički uspeh uz sve popularniju autentičnu levicu (rezultat socijalnih previranja u Švedskoj) i konstantno napredujuće Zelene.

Ukoliko bi dosadašnjoj, vladajućoj koaliciji građanskih stranaka pošlo za rukom da opravdaju naziv favorita, produže mandat za četiri godine – dogodilo bi se prvi put posle 99 godina da jedan građanski premijer formira vladu u drugom mandatu.

Dimenzije (ne)uspeha desnog bloka (konzervativni „Moderatni”, Partija centra, narodnjaci i demohrišćani) u mnogome će zavisiti od uspeha Švedskih demokrata (SD), ultradesno orijentisane, po zvaničnoj oceni švedskih bezbednosnih organa – neonacističke stranke. Svaki njihov osvojeni glas predstavlja glas manje za premijera Fredrika Rajnfelta, ocenjuju švedski mediji. (Prema aktuelnim procenama, ultradesničari bi mogli da osvoje između sedam i deset odsto glasova – izvesno će premašiti cenzus od četiri odsto i, po prvi put ući u saziv parlamenta.)

Uprkos brojnim prognozama i analizama, najava ishoda je nezahvalna – posebno ako je o Švedskoj reč. Tamošnji birači skloni su, po tradiciji, da u poslednjem trenutku promene prvobitnu odluku, glasaju drugačije nego što je prethodnim analizama predskazano.

Na pomak pozicija, ovoga puta bi mogle da utiču i provokantne najave pojedinih stranačkih favorita. Tako je, primera radi, autentična levica pretrpela osetan gubitak popularnosti posle „saveta” majkama da ne doje decu, kako bi se što pre vratile na radno mesto. Socijaldemokratska kampanja je u javnosti kritikovana kao (delimično) apsurdna: jedno od glavnih predizbornih obećanja stokholmske partijske organizacije bilo je da će pretvoriti stanice podzemne železnice u servisne centre – građanima bi trebalo omogućiti da pri silasku u metro daju veš na pranje, cipele na popravku...

Pomak pozicija popularnosti, najzad, mogla bi da pretrpi neonacistička stranka Švedskih demokrata. Danski političar Pija Kjersgard iz vladajućeg bloka uputila je apel Briselu da pošalje posmatrače na švedske izbore. Ističući „u Švedskoj su (pred)izborne manipulacije učestale kao u zemljama bivšeg istočnog bloka“, gospođa Kjersgard je učinila medveđu uslugu stranački srodnim, švedskim ultranacionalistima. Između Šveđana i Danaca postoje istorijski rivaliteti – svaki, pa i dobronameran predlog sa druge strane smatra se „elegantnom” uvredom.

Miloš Kazimirović