Демократија на авганистански начин

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 19. септембра – Амерички медији су данас пуни извештаја о јучерашњем изборном дану у Авганистану. С разлогом – тамо је 100.000 америчких војника и још 50.000 савезничких, у већ деветогодишњим настојањима да ове древне „гробнице империја” направе какву-такву државу, не би ли оданде већ идуће године започели повлачење.

Ово је друга узастопна година у којој Авганистанци имају прилику да бирају своје представнике. Лане се гласало за председника, а овога пута бирани су посланици Валеси џирге, народне скупштине, односно доњег дома парламента.

Интересовање је било велико – сразмерно много веће код кандидата него код бирача. Према првим проценама, гласало је нешто преко три и по милиона људи, што је отприлике дупло мање него на претходним изборима за исту скупштину одржаним 2005. За око два милиона мања је била излазност него на председнички изборима.

Ово се приписује погоршаној безбедносној ситуацији: насиље у земљи је на највишем нивоу од почетка америчке инвазије у октобру 2001. Талибани, који су тада свргнути с власти, у својој побуни су најактивнији, процењујући ваљда да је ово право време да истакну своје претензије да се, ако не сасвим врате на власт с које су свргнути америчком интервенцијом, а оно бар буду њен део кад стране војске оду.

„Резултати и квалитет избора неће бити одмах очигледни”, саопштила је америчка амбасада у Кабулу, која је у улози најзаинтересованијег посматрача, с обзиром да овај политички чин треба да буде и један од показатеља авганистанског напретка уочи децембарског преиспитавања ратне стратегије које је предвиђено у Белој кући. За разлику од сличног већања у децембру прошле године, овога пута главна пажња би требало да буде посвећене темпу повлачења америчких трупа, које би требало да почне средином 2011.

Резултати неће бити очигледни све до октобра, када се тек очекују неке прелиминарне процене. Квалитет је, међутим, био сасвим видљив, како током кампање, тако и јуче на биралиштима, судећи према овдашњим извештајима. Била је то, наиме, још једна вежба из демократије – по њеном авганистанском моделу.

За 249 посланичких места надметало се 2.447 кандидата. Заинтересованост да се постане члан главног законодавног тела земље била је велика и из материјалних, не само политичких разлога. Посланичко место је прво удобна синекура – плата је око 2.000 долара месечно – а прилике да се додатно заради на миту велике.

Кандидати формално нису били представници политичких партија, већ су наступали као појединци, премда њихова партијска (или племенска) припадност није била тајна – у Авганистану постоји неколико десетина странака. Није, такође, била тајна ни заинтересованост извршне власти, председника Хамида Карзаија пре свега, да добије послушан парламент, пошто је садашњи састав почео да му се супротставља, одбијајући да верификује нека његова именовања.

Сам Карзаи иначе нема неки демократски кредибилитет – на прошлогодишњим председнички изборима, на којима је проглашен за победника, пошто је његов главни ривал одустао од другог круга, сваки трећи глас је био фалсификован, констатовали су међународни посматрачи. Та велика изборна крађа била је потом повод за велику затегнутост с Вашингтоном, али су напетости после неког времена попустиле, с обзиром да му није нађена алтернатива.

Поред 33 бомбашка и 63 ракетна напада, уз 11 жртава, изборни дан је протекао и уз стандардни репертоар изборних превара, од „пуњења кутија”, гласања више пута („невидљиво” мастило које треба да спречи да неко поново гласа могло је овога пута лако да се опере, а, сем тога, неки су одбијали да буду тако обележени, с обзиром на талибанску претњу да ће сваки такав прст бити одсечен).

Све специфичности авганистанског модела демократије изнете су репортажи коју је јуче објавио „Њујорк тајмс” и која детаљно објашњава механизам изборни превара.

Главна манипулација је куповина бирачких легитимација. У једној од најсиромашнијих земаља света гласови су јефтини. Онај купљен у северној провинцији Кундуз тако кошта 15 долара, у источној Газни нешто скупље, 18. На југу, у Кандахару, где су талибани најјачи, цена је само долар, док је просек за целу земљу око пет долара. Пет долара је иначе прилична свота у земљи у којој половина становника има приходе од само једног долара дневно.

На већој цени су иначе биле легитимације жена, с обзиром да, из разлога верске културе, у њима нема фотографија, а и пракса је да уместо жена гласају мушки чланови породице. Како се наводи у репортажи, један кандидат је успео да купи чак 10.000 ових легитимација, чиме је сигурно обезбедио победу. С обзиром на смањену излазност, понегде се то добијало и само две и по хиљаде гласова.

Ако се ово остави по страни, чињеница је ипак да талибани нису успели да изборе спрече нити да их у већој мери поремете. То је било довољно да главнокомандујући америчких и НАТО трупа у Кабулу, генерал Дејвид Петреус констатује да је у суботу „народ Авганистана послао снажну поруку: да о будућности земље не одлучују екстремисти и терористичке мреже, него народ”.

Милан Мишић