Контрапродуктивни критичар

Барак Обама (45), сенатор из Илиноиса, мисли да може да промени историју Америке и постане први црнац – шеф Беле куће.
Оригиналност те предизборне амбиције већ прилично узбуђује његове сународнике: једни мисле да неће бити остварена, други сматрају да је "већ време" да на чело дође такво свеже лице.
Док се он труди да придобије што више домаћих подржавалаца, да би надвладао јаку конкуренцију унутар странке где за фаворита важи њујоршка сенаторка Хилари Клинтон, изненада је постао мета – спољног оштрог напада, због свог залагања да се оконча рат у Ираку.

Аустралијски премијер Џон Хауард (67) је, наиме, упозорио да би Обамин долазак на чело САД "донео Ираку комплетну дестабилизацију и разарање, хаос и победу терориста" и да би "Ал каида требало да се моли за Обамину победу" (на председничким изборима 2008. године)…

Таква "жаока" једног од главних ратних савезника Џорџа Буша наишла је на готово једнодушну осуду америчких политичара. Као "непожељно и недозвољено мешање у наше унутрашње ствари" окарактерисали су је представници и Бушове Републиканске и Обамине Демократске партије.

Подразумева се међу њима – да Вашингтон "треба да утиче" на стратешке, па и кадровске курсеве у "неподобним" деловима света, али да нико споља нема право на претензију да утиче на изборну вољу Американаца. Та "клацкалица" је учвршћена, уз остало, разноликим параграфима – једни предвиђају материјалну помоћ променама режима у појединим земљама, а други забрањују да страни фактори (владе, странке, компаније, појединци) финансирају изборне кампање у САД.

Многи би, такође, желели да буду у сличној позицији – да битно утичу на друге, а да другима не дозволе да утичу на њих. Али, не може се свакоме – међународни односи нису демократска категорија, они су махом засновани на односу снага, као и моћи за остваривање сопствених интереса у спољним пословима.

Модерни свет, међутим, не трпи поједностављења. Односи су толико сложени да су она све чешће – контрапродуктивна.

Бушова администрација је прокламовала, тако, да ће Ирак постати расадник демократије по целом Блиском истоку "и шире", али се испоставило да је постао расадник кошмара, погоршавајући регионалне, па и глобалне односе, уз осетно смањивање америчког међународног престижа. Слична контрапродуктивност се предвиђа и Хауардовој интервенцији: наступајући против америчког председничког аспиранта, он му је, заправо, ојачао позиције.