Далеко смо од добре владавине

Неки тврде да смо изашли из владавине једне партије и да смо ушли у владавину више партија, но мним да то није баш сигурно. Сигурније је да смо на изласку из социјализма и да смо готово ушли у систем чије име, по старој комунистичкој навици, не помињемо. Добро, државни капитализам, па шта? Разликовање државног социјализма и државног капитализма препустимо теорији. Право је питање, како Јован Јовановић види и живи ту разлику. Јована не занима ни политика, ни демократија, ни држава, у мери у којој га набројани остављају на миру и не присиљавају да се понаша активно. Јован има типичну животну филозофију, хоће да он и његова породица живе добро (онако како он види то добро) и да његова деца живебоље од њега (да се мање муче и више имају). Дакле, да се ради и дасе заради, да се купи и да нешто остане! И то је за Јована мера свих ствари. Зато је он за добру владавину, а не за онај социјализам или овај капитализам.

Јован хоће да ради што мање и да заради што више. Уосталом као и онај који хоће што мањи расход и што већи профит. И док ово друго данас не оспоравају ни социјалисти, дотле на Јована дрвље и камење. Као, неће да ради, а хоће добро да живи! По неолибералној логици онај ко неће да ради за мале паре тај у ствари уопште неће да ради, јер као, онај ко хоће заиста да ради он ради и за мале паре. Можда ту и има истине, онај ко хоће да претекне тај мора да ринта. И утоме је „квака”. Да би се преживело, мора да се ринта. Нико се не пита шта је са оним Јованом који хоће да живи.

Све у свему готово да смо ушли у онај поредак који нас присиљава да живот сведемо на преживљавање. Држава тог новог нам поретка некако не успева да нам нађе капиталисту који зна да организује наш рад или да плати онога који то уме, па да има и за нас – да живимо, и за њега – да заради и да му се капитализам исплати.

У оваквом стању ствари једни кажу „алави капиталисти”, а други кажу „алави радници”! С треће стране, сви се слажемо да имамо „алаве политичаре”!

Највидније код алавих а неспособних политичара јесте то што не знају шта да ураде са вишком радника и са мањком капиталиста (у ове друге не треба рачунати оне који умеју да краду а не знају крађевину да капитализују)! Али није то једино, нажалост. Ствар је у томе што наша партијска поликратија не познаје менаџерски посао, њена способност се исцрпљује у раду за сопствени и за партијски џеп. Владавина незнања и егоистичке похлепе. Није то оклократија (у античком смислу), а ако јесте онда је то партијска оклократија, тачније вишепартијска оклократија.

Партијски људи са мањком способности и вишком похлепе воде многа тзв. јавна предузећа – у пропаст. Ту је нормално да се повећањем цена покрива неспособност партијског менаџмента, исто као што је нормално да партијска држава покрива трошкове партијских фирми. Њихова бахатост иде дотле да се, као ових дана, разним махинацијама прикрива повећање цена, као да се може прикрити оно шта нам се избија из џепа.

Вишепартијска оклократија успоставља свој свет у којем је њихов опис нашег живота – стварност, а не онај живот који живимо. У том њиховом свету је све могуће, па и решење наших проблема. Они своје проблеме решавају у нашем животу, а наше проблеме у њиховом имагинарном! Тако је у све три гране власти. Тако партијско-правни генијалци смисле, у народу у којем наследници деле и око мртве мајке, да ће даље уситњавање поседа спречити тиме што неће „укњижити” наследничке деобе (сличном радњом се ономад „спречавала” продаја српских имања на Косову). Отуда „књиге” друмом, а живот шумом. (Да ли је Валтазар Богишић протеран из наставе на правним факултетима?)

Отуда је, тврдим, она једнопартијска охлократија била боља од ове вишепартијске. Она једна партија имала је већу могућност избора јер су у њеним редовима били многи, па и они који су способни. А како је стање данас видимо и по томе што у свим партијама има барем дупло мање високообразованих, а у највећој партији и много мање него у оној једној ранијој. Можда би патуљци владајуће коалиције постављали боље на важна места која су им припала по феудалним принципима када би у својим редовима такве имали. Но, данас најбољи нису у партијама!

Па не знам, пошто се наши избори завршавају на Курта–-Мурта и Јанко–Марко начин, питам се како би било да купимо неког ко зна како ради добра држава. (Као некад када би земља у безизлазу затражила краљевића из неке друге земље.) Кад већ добро плаћамо ове незналице и каишаре, дај да платимо неког ко зна. Доста је ових чије су једине квалификације партијска књижица и савитљива кичма!

социолог