Европски филм заправо не постоји!

У знак сећања на недавно преминулог великог француског редитеља и значајног светског аутора Клода Шаброла, „Политика” је као сведок једног филмског времeна објавила, у три наставка, изводе из интервјуа које је легендарни мајстор филмске режије давао нашем филмском критичару Дубравки Лакић у последње две деценије, од велике солунске ретроспективе његових дела 1997. године до доделе „Златне камере” за животно дело на Берлинском фестивалу 2009. године.

У њима је „Политика” трајно забележила Шабролов однос према Алфреду Хичкоку, његов став према насиљу у филмовима, према француској, америчкој и европској кинематографији, француском Новом таласу, Бергману, редитељима Африке, Азије и Србије, његово мишљење о „кратком метру”, женама које је волео и раду којем се увек покоравао.

Како данас француски филм изгледа у очима француске критике, па и у Вашим као некадашњег критичара?

Прилично добро. У Француској има данас редитеља који сањају да постану амерички редитељи. Попут Лика Бесона, који савршено влада америчким системом. Прва половина његове „Никите” је заиста добра, касније филм постаје помало грандомански. Код Бесона је занимљив спој америчког стила са европским виђењем филма и то је изванредно. Уосталом, Бесонов „Пети елемент” назвао бих једним од бољих америчких филмова тих година.

И какав је Ваш закључак, може ли се француски филм поредити са америчком продукцијом?

Може. Наравно, решења су другачија. Американци се више ослањају на технику, на машинерију и те ствари. То јесте интересантно, али постаје узнемирујуће, јер је понуда огромна. Ето, сада сам почео да бројим на прсте све њихове ванземаљце. Не волим тај жанр, сматрам га смешним, чак опасним. Био сам изненађен филмом „Дан независности”, која је најсрамнија ствар коју сам икада видео, у којем председник САД постаје Терминатор! Кажу ми : „Па добро, то је популистички филм!”. Али, популистички филм не постоји! Не знам зашто су неки људи толико глупи да га прихватају. Зато треба учинити напор да се суптилне ствари добро објасне онима који нису навикли на ову врсту порука. Филмски израз је прва порука коју упућујете гледаоцу. Ако има навику, он може да дешифрује поруку. Ако нема навику, треба му је створити. То су, уосталом, чинили Американци нудећи лоше филмове са ступидним идејама. Срећом, имају и независне ауторе.

Шта заправо мислите о европском филму?

Са европским филмом постоје велике амбиције, али их је тешко прихватити из финансијских разлога. Мој став је сасвим једноставан: европски филм заправо не постоји!

Тако директно и јасно?

Баш тако. Свака земља има своју кинематографију и апсурдно би било правити неку чорбу од свега и свачега. Јер, оно што се једе у малим ресторанима сваке земље, боље је од онога што се нуди по интернационалним кухињама луксузних хотела. Тако је и у филму: уколико правите „европски филм” са немачким глумцем, шпанским декоратером, француским директором фотографије, неком врстом опште мешавине у којој свако говори својим језиком и где све сваком треба преводити, то би снимање филма учинило исцрпљујућим.

С друге стране, уколико свака земља задржи своју кинематографску особеност, филм ризикује да остане по страни. Оно што је заправо потребно европском филму јесу финансије. Зато сматрам да се не треба бојати стварања неке велике банке европског филма која би помагала финансирање филмова у свим земљама којима је финансијска помоћ неопходна. То је, по мом мишљењу, једини начин борбе против доминације америчког филма који ће нас на крају тотално заглупити.

Колико су Вам познате кинематографије ван Европе и Америке?

Занимљиво је колико постоји креативних снага, рецимо, у Африци. Допада ми се оно што је урадио Идриза Оуедраого. Или Кинези! „Збогом моја конкубино” Чена Кајгеа је један од најбољих филмова које сам видео последњих деценија... Занимљиво је и оно што ради Британац Питер Гриневеј који се опасно приближава виртуелној реалности у филму.

Колико познајете југословенски, српски филм?

Знам за Петровића, Павловића, Макавејева. Наравно, гледао сам и Кустуричине филмове. Наравно да их знам, па нисам ја Копола да кажем да никада нисам чуо за Кустурицу!

А колико су Вам у сећању Ваше колеге редитељи са којима сте заједно обележили читав један период светске кинематографије?

Када о томе размишљам, увек се сетим оне „мушке свиње” Бергмана, који је увек спавао са својим глумицама како би наводно остварио што бољи контакт неопходан за добар филм! Ха!

А Ви то никада нисте чинили?

Не. Ја сам се увек женио! Ха, ха!

(Kрај)