Evropski film zapravo ne postoji!

U znak sećanja na nedavno preminulog velikog francuskog reditelja i značajnog svetskog autora Kloda Šabrola, „Politika” je kao svedok jednog filmskog vremena objavila, u tri nastavka, izvode iz intervjua koje je legendarni majstor filmske režije davao našem filmskom kritičaru Dubravki Lakić u poslednje dve decenije, od velike solunske retrospektive njegovih dela 1997. godine do dodele „Zlatne kamere” za životno delo na Berlinskom festivalu 2009. godine.

U njima je „Politika” trajno zabeležila Šabrolov odnos prema Alfredu Hičkoku, njegov stav prema nasilju u filmovima, prema francuskoj, američkoj i evropskoj kinematografiji, francuskom Novom talasu, Bergmanu, rediteljima Afrike, Azije i Srbije, njegovo mišljenje o „kratkom metru”, ženama koje je voleo i radu kojem se uvek pokoravao.

Kako danas francuski film izgleda u očima francuske kritike, pa i u Vašim kao nekadašnjeg kritičara?

Prilično dobro. U Francuskoj ima danas reditelja koji sanjaju da postanu američki reditelji. Poput Lika Besona, koji savršeno vlada američkim sistemom. Prva polovina njegove „Nikite” je zaista dobra, kasnije film postaje pomalo grandomanski. Kod Besona je zanimljiv spoj američkog stila sa evropskim viđenjem filma i to je izvanredno. Uostalom, Besonov „Peti element” nazvao bih jednim od boljih američkih filmova tih godina.

I kakav je Vaš zaključak, može li se francuski film porediti sa američkom produkcijom?

Može. Naravno, rešenja su drugačija. Amerikanci se više oslanjaju na tehniku, na mašineriju i te stvari. To jeste interesantno, ali postaje uznemirujuće, jer je ponuda ogromna. Eto, sada sam počeo da brojim na prste sve njihove vanzemaljce. Ne volim taj žanr, smatram ga smešnim, čak opasnim. Bio sam iznenađen filmom „Dan nezavisnosti”, koja je najsramnija stvar koju sam ikada video, u kojem predsednik SAD postaje Terminator! Kažu mi : „Pa dobro, to je populistički film!”. Ali, populistički film ne postoji! Ne znam zašto su neki ljudi toliko glupi da ga prihvataju. Zato treba učiniti napor da se suptilne stvari dobro objasne onima koji nisu navikli na ovu vrstu poruka. Filmski izraz je prva poruka koju upućujete gledaocu. Ako ima naviku, on može da dešifruje poruku. Ako nema naviku, treba mu je stvoriti. To su, uostalom, činili Amerikanci nudeći loše filmove sa stupidnim idejama. Srećom, imaju i nezavisne autore.

Šta zapravo mislite o evropskom filmu?

Sa evropskim filmom postoje velike ambicije, ali ih je teško prihvatiti iz finansijskih razloga. Moj stav je sasvim jednostavan: evropski film zapravo ne postoji!

Tako direktno i jasno?

Baš tako. Svaka zemlja ima svoju kinematografiju i apsurdno bi bilo praviti neku čorbu od svega i svačega. Jer, ono što se jede u malim restoranima svake zemlje, bolje je od onoga što se nudi po internacionalnim kuhinjama luksuznih hotela. Tako je i u filmu: ukoliko pravite „evropski film” sa nemačkim glumcem, španskim dekoraterom, francuskim direktorom fotografije, nekom vrstom opšte mešavine u kojoj svako govori svojim jezikom i gde sve svakom treba prevoditi, to bi snimanje filma učinilo iscrpljujućim.

S druge strane, ukoliko svaka zemlja zadrži svoju kinematografsku osobenost, film rizikuje da ostane po strani. Ono što je zapravo potrebno evropskom filmu jesu finansije. Zato smatram da se ne treba bojati stvaranja neke velike banke evropskog filma koja bi pomagala finansiranje filmova u svim zemljama kojima je finansijska pomoć neophodna. To je, po mom mišljenju, jedini način borbe protiv dominacije američkog filma koji će nas na kraju totalno zaglupiti.

Koliko su Vam poznate kinematografije van Evrope i Amerike?

Zanimljivo je koliko postoji kreativnih snaga, recimo, u Africi. Dopada mi se ono što je uradio Idriza Ouedraogo. Ili Kinezi! „Zbogom moja konkubino” Čena Kajgea je jedan od najboljih filmova koje sam video poslednjih decenija... Zanimljivo je i ono što radi Britanac Piter Grinevej koji se opasno približava virtuelnoj realnosti u filmu.

Koliko poznajete jugoslovenski, srpski film?

Znam za Petrovića, Pavlovića, Makavejeva. Naravno, gledao sam i Kusturičine filmove. Naravno da ih znam, pa nisam ja Kopola da kažem da nikada nisam čuo za Kusturicu!

A koliko su Vam u sećanju Vaše kolege reditelji sa kojima ste zajedno obeležili čitav jedan period svetske kinematografije?

Kada o tome razmišljam, uvek se setim one „muške svinje” Bergmana, koji je uvek spavao sa svojim glumicama kako bi navodno ostvario što bolji kontakt neophodan za dobar film! Ha!

A Vi to nikada niste činili?

Ne. Ja sam se uvek ženio! Ha, ha!

(Kraj)